BIVSTVOVANJE, JEZIK, PESMA / Boško Tomašević

Rampa.Pružni prelaz. Zvižd. Uskrs 2013. Snimak Ivana Lukića (Zavetine)

Rampa.Pružni prelaz. Zvižd. Uskrs 2013. Snimak Ivana Lukića (Zavetine)

Još jedanput započinjem pisanje o nečemu što me je zanimalo čitavog života. Šta uostalom i može, gledeć generalno, da zanima pesnika i filosofa do upravo taj najiskonskiji odnos koji je temeljem svih odnosa na potezu koji se tiče podrasprava o relacijama biće-jezik, jezik-pesma, pesma-biće. Ovaj odnos i ovi odnosi začeci su i svih neizbežnih promišljanja o načinima izrastanja pesništva iz filosofije i filosofije iz pesništva kao i promišljanja procesa toga prevodjenja. Kada se neko poduhvati da promišlja navedeni odnos (odnosno odnose) onda je on, dakako, svestan da se poduhvatio nečega što je, kako bi Heidegger rekao, izvan reda. Početak izvan-rednog je uvek ono što je naizgled najjednostavnije, najprirodnije i – najiskonskije. To izvan-redno slobodno je uvek da se ponovo javi da bi bilo isponova promišljano. To ponovno vraćanje izvan-rednog u nove kontekste, u različita i nova promišljanja i ispitivanja samo rečito govori o činjenici  (i odražava je) da ono što je izvan-redno jeste večito, da je postavljeno i da prebiva u jednoj osnovi kojoj su uvek potrebne nove reči i prilazi, jer mi, zapravo, u našoj svakidašnjici, uvek u to izvan-redno dospevamo i jesmo. Naprosto, iz njega se nema kuda otići. A ipak, i nimalo paradoksalno, ono je temelj naše slobode i – naše nelagodnosti. Jer, šta može biti slobodnije od bivanja u mišljenju i bivanja u pesmovanju? Po-stav tehnike ne temelji, niti pruža čoveku takvu slobodu. Biće obuhvata slobodu jezika, sloboda jezika slobodu pesmovanja. Sloboda pesmovanja temelji se, pak, na slobodi jezika. Temelj pesmovanju je, naime, jezik. Biće i jezik (odnosno lógos kakvim ga ja ovde shvatam, naime, kao «légein», kao «sabranost samoga onoga što biva») izvorno su sadržani jedno u drugom. Taj odnos jeste temeljni ontološki odnos. Lógos je biće i razaznavanje bivstvovanja po tome što je on govorenje, zborenje koje nije, niti treba da bude nekakvo «zakačinjanje» za reči, nego razaznavanje sebe sama, tj. bića i odnošenje prema onome što biva. No, i u tom razaznavanju bića, biće ostaje skriveno. Otuda potiče pomenuta nelagdnost U tu skrivenost pokušava da dopre pesmovanje. Ono samo jeste pretraživanje i krstarenje zatvorenosti jezika (tj. nekazivoga) kroz jezik. Dakle, već se naziru teškoće problematike o kojoj ovde želim da govorim. Problematika je neuhvatljiva, jer je iskonska. Dolazi iz iskona, pa iako smo mi, ljudi, do nje neprestano, ipak smo od nje daleko i u promišljanju toga oni smo koji su «prisustvujući odsustvujući» pa stoga oni koji, kako kaže Heidegger, «ne s-hvataju»1.

U ovome ovde naznačenome kretaće se moje promišljanje.

Najpre će biti potrebno u redosledu kako je naslovom ovoga rada sugerisano da se pozabavimo problematikom pojma bića, potom problematikom jezika i odnosom bića i jezika, odnosno jezika i bića da bismo se na kraju našli u okrilju promišljanja pesmovanja kao takvog, ali i u njegovom odnosu spram jezika. Kakav odnos postoji izmedju bića i pesmovanja, kao i obratno, jeste temelj i jezgro ove rasprave. Rasvetliti taj odnos ravno je pokušaju rasvetljavanja smisla naše egzistencije. Stoga taj odnos za mene pretstavlja vrhunski predmet i razlog filosofiranja. I sâmo moje pesmovanje,  samo, razume se, u obrnutom pravcu, nalazi se u toj službi i u toj obavezi.

 A. Pojam bića 

Ovde posve šturo naznačen podnaslov upućuje da ću pojam «biće» (das Sein) tumačiti idući stazom koja mi je najprivlačnija, a to znači da ću se uputiti Heideggerovim tragom. Potrebe ovog rada nisu takve prirode da pojam bića  bude nužno tumačen tako što bi se išlo «kraljevskim putem» koga tumačenje toga pojma u nekim slučajevima po sebi nameće. Dakle, idući putem koji od Heraklita, Parmenida, Platona, Aristotela, vodi prema srednjevekovnoj filosofiji, pa dalje prema Kantu, Hegelu, Nitscheu, Husserlu sve do Heideggera. Jedan posve skraćeni put koji bi se držao samo Heideggerovog traga zadovoljio bi moje ambicije, čije su obaveze postavljene tako, a tako i zamišljene, da mi je ovde, u jednom, razume se, sasvim ograničenom smislu, više stalo do promišljanja pesništva u njegovom prirodnom saodnosu sa bićem, nego li obrnuto. Tumačenje bića u ovom radu drži se, dakle, više problematike pesmovanja i kruga koji tumačenje pesmovanja nameće i, manje nego što bi to činilo jedno promišljanje posvećeno isključivo problematici bića, okrenuto je protivteži toga kako stoji stvar sa  pružanjem bića usred pesmovanja. Dakako, ovde je više reč o meri koja je potrebna kako bi se protumačio odnos bića i pesmovanja, a nikako ne o zanemarivanju pojma bića u kontekstu koga smo ukratko opisali. Jer, znano je da je biće, kako u Uvodu u metafiziku, ističe Heidegger, u protivteži sa postajanjem, sa mišljenjem, sa trebanjem2, ali kao stalna prisutnost (kao ousia) ono je takodje u protivteži sa pesmovanjem, i to na temelju puke činjenice da je ono jedna «moć uopšte, koja (…) nosi sva naša odnošenja i ovladava tim odnošenjem prema onome što biva u celome»3.

Osnovno pitanje Heideggerove ontologije, kako sâm Heidegger piše u kratkom radu Die Grundfrage nach dem Sein selbst», jeste: šta je biće sâmo i na čemu se zasniva i biva obelodanjenost bića i njegov odnos spram ljudi»4 («Was ist das Sein selbst und worin gründet und besteht die Offenbarkeit des Seins und seines Verhältnisses zum Menschen»). To pitanje u Biću i vremenu (1927) postavljeno je takodje isključivo u smislu pitanja o istini bića (ne, dakle, o biću bivstvujućeg), i to tako da se biće imalo tumačiti kao prisutnost, tj. iz «čistine vremena» («der Lichtung der Zeit») kako bi se na kraju propitivalo kao «vremenitost čovekovog tubivstvovanja» (als Zeitlichkeit des menschlichen Daseins gehandelt»)5. U takodje kratkom radu Die Frage nach dem Sein  Heidegger ponovo jasno stavlja do znanja da se pitanje o biću odnosi na «bit bića samog» («das Wesen des Seins selbst»), odnosno toga «šta biće jeste» («was das Sein sei»)6. Na pitanje «ali u čemu biće sâmo ima svoje sutsvujuće – kako to mi trebamo znati?» («Worin aber das Sein selbst die Wesung hat – wie sollen wir das wissen?») Heidegger kaže da mi tom pitanju moramo naći nekakvo pućenje (Weisung), odnosno nekakvu uputu (orijentir). Ta uputa se, po Heideggerovom mišljenju, nalazi u grčkom vodećem pitanju (Leitfrage) «tí tò ón», naime u jednom generalnom pitanju: «šta je bivstvujuće?». Upravo to pitanje sadržava u sebi prethodno, naime osnovno pitanje (Grundfrage) šta je biće sâmo. Vodeće pitanje (Leitfrage) propituje biće bivstvujućeg (das Sein des Seienden). Ovo pitanje vodi biće do jezika7.  Sama neophodnost imenovanja bića i izdvajanja ovog imenovanja u propitivanju bivstvujućeg, već pripada izlaganju bića8. Samo biće pak, njegova bit, mora biti propitivanna iz ugla vremena. Tek tada, kada  je ono bilo pitano o svojoj biti – a vreme je reč koje upućuje na biće – ukazuje se ono na čega sâmo biće ukazuje9. Problematika bića i vremena jeste problematika prelaženja jednog u drugo: statičnog (Sein) u nestabilno (Zeit) i obrnuto, i to istovremeno. Pojam vremena gradi jednu antropološku razinu u filosofiji, dok pojam bića gradi esencijalističku (essentia) razinu. Pitanje bića jeste najopštije (Allgemeinste) pitanje i istovremeno najzajedničkije (Gemeisten). Pojam bića, kaže Heidegger, ne razlikuje se od pojma istine (die Wahrheit), odnosno od pojma mišljenja. Upravo onako kako Parmenid veli u svom čuvenom fragmentu 5, naime: «uzajamno pripadaju jedno drugome razabiranje (razaznavanje) i biće» (ali nikako ne: «mišljenje i biće je jedno i isto»). Takodje, pojam bića ne razlikuje se od pojma «físis» i isto tako od pojma «lógos». Delo pesničko, budući da proishodi iz «reči» (lógos-a) takodje se ne razlikuje od pojma bića «utoliko što ono u nečemu što biva iz-delava biće»10. Umetnost je izvesno o-delotvoravanje i u tom smislu ona je «otvarajuće iz-delavanje bića u onome što biva»11, ona «iznosi na videlo biće kao ono što biva»12. Pesnička dela čine upravo to. Sva ova stavljanja znaka jednakosti izmedju bića i…  sadržano je u povesti bića zapadnog mišljenja, tj. u filosofiji filosofije, odnosno metafizici. «Čitava zapadna filosofija jeste metafizika» («Die abendländische Philosophie in ihrem Wesen /ist/ Metaphysik»), i to stoga što je «ona u osnovi («Wesensgrund) fizika». «Fizika znači ovde obelodanjivanje istine». («Physik’ heißt hier Verwahrung der Wahrheit der «fisis»). «Fisis’ je ono početno i stoga kroz čitavu zapadnu filosofiju preovladjujuće odredjenje /toga pojma kao/ bića» («Fisis’ ist die anfängliche und daher die ganze Geschichte der abendländischen Philosophie durchherrschende Bestimmung des Seins»). O tome govori Heidegger u spisu: Die Geschichte des Seyns (1. Die Geschichte des Seyns /1938/40/, i 2. Koinon. Aus der Geschichte des Seyns /1939/40/)13. Ukoliko sada budemo kročili malo dalje moći ćemo da zaokružimo ono što pretstavlja celinu onoga čime se ovde bavimo. Naime, ako kažemo da se pojam bića ne razlikuje od pojma mišljenja time već dospevamo u samu blizinu pevanja, budući da, kako Heidegger veli u spisu Anaksimandrov fragment  (Der Spruch des Anaximander, 1946), «mišljenje je pevanje». «Mišljenje bivstvovanja jeste izvorni način pevanja» (…) «Mišljenje je prapesništvo koje prethodi svakoj poeziji, ali i pesničkom u umetnosti, pošto umetnost svoje delo oblikuje u oblasti jezika Svako pevanje u tom širem i užem smislu poetskoga jeste u svojoj osnovi mišljenje»14. Dakle, pojmovi «biće», «mišljenje», «pevanje» i «lógos» sadrže jedan suštinski (bitni) medjusobni odnos koji seže u jutro zapadnog mišljenja. Pesnički karakter mišljenja (Dichtungcharakter des Denkens) i mislilački karakter pesmovanja (Denkenscharakter des Dichtens), nalaženje jednoga u drugome i obrnuto, sadržani su u «početnom mišljenju» (anfängliche Denken). I pevanju i mišljenju zajedničko je uzajamno pripadanje biću.Naime, i mišljenju i pevanju, imajući u vidu Parmenidov fragment (iako Parmenid govori samo o mišljenju!), oboma je zajedničko da imaju neposredan odnos sa bićem. Shodno tome, može da se kaže: uzajamno pripadaju jedno drugome razabiranje i biće ali i: uzajamno pripadaju jedno drugome pevanje i biće. Ipak, već sada neka bude rečeno da pevanje i mišljenje jesu «dve paralele» koje su «iz svoje biti rasebljene tananom, ali jasnom razlikom u njihovoj vlastitoj tami» («In Wahrheit sind jedoch Dichten und Denken aus ihrem Wesen durch eine zarte, aber helle Differenz in ihr eigenes Dunkel auseinander gehalten»15. Vratimo se sada ponovo problematici bića.

Mi živimo, kaže Heidegger, «u razumevanju bića, a smisao je bića istodobno skriven u tami»16. («wir /leben/ je schon in einem Seinsverständnis und der Sinn von Sein zugleich in Dunkel gehüllt ist“).  Ono što je, dakle, potrebno odrediti jeste smisao bića («der Sinn vom Sein»), pri čemu je  «zapitivanje bitno pogodjeno svojim Pitanim»17 («Die wesenhafte Betroffenheit des Fragens von seinem Gefragten gehört zum eigensten Sinn der Seinsfrage»). Ali ko je to ko zapitkuje o smislu bića? To je jedno tubivstvujuće (Dasein). «Tubivstvujuće je bivstvujuće, kome se u njegovom biću, u njegovom ‚biti-u-svetu’ njegovo sopstveno biće tiče»18 (Das Dasein ist Seiendes, dem es in seinem Sein, in seinem In-der-Welt-sein, um sein Sein selbst geht»). «Biće je svagda biće nekog bivstvujućeg»19 («Sein ist jeweils das Sein eines Seienden»). Najneophodnije pitanje koje (tu)-bivstvujuće treba da postavi jeste pitanje o biću. Pitanje o biću ima u svemu značaj ontološkog prvenstva. Tubivstvujuće koje ga postavlja, znajući i bivajući svesno da je njegovo «tu» samo privremeno, odnosno sa saznanjem da je smrtno («biće-ka-smrti» / «Sein-zum-Tode»), odredjeno je nagonom da se smrt izbegne, makar to bilo samo kroz imenovanje nečeg što je uistinu večito trajuće, to jest kroz pitanje o biću. Biće je stalna prisutnost i stalna, nepomućena, sadašnjost. «Sâmo razumevanje bića jest izvesnost bića tubivstvujućeg»20 («Seinsverständnis ist selbst eine Seinsbestimmtheit des Daseins»). Razjašnjavanje i rasvetljavanje «smisla bića» posao je fundamentalne ontologije ((Fundamentalontologie). «Fundamentalnu ontologiju (….) valja tražiti u egzistencijalnoj analitici tubivstvujućeg»21(«Daher muß die Fundamentalontologie (….) in der existenziialen Analytik des Daseins gesucht werden»). Tubivstvujuće je u svome biću odredjeno egzistencijom, a pošto je ono konstituens razumevanja egzistencije njemu pripada «razumevanje bića svih bivstvujućih» i, stoga, ono takodje zadovoljava uslov da bude odredjeno kao konstituens «za mogućnost svih ontologija» («Das Dasein hat … der Möglichkeit aller Ontologien“). Ta mogućnost odgovara njegovoj ontičko-ontološkoj prirodi. Razumevanje bića pripada, dakle, tubivstvujućem, ali se istovremeno to razumevanje bića raspada na svaku vrstu bića koja sledi okolnosti unutar kojih bivstvujuće egzistira, a tiču se samog tubivstvujućeg. – Šta sve ne sledi sudbinu tubivstvujućeg: poezija, filosofija, politika, antropologija …. i, takodje, analitika samog tubivstvujućeg, i to upravo unutar pitanja o biću22. S obzirom da je zaključio da je nemoguće dati jednu potpunu «ontologiju tubivstvujućeg» Heidegger će se okrenuti jednom od smislova bića bivstvujućeg, a to je vremenost23(die Zeitlichkeit).  Izlaganjem tubivstvujućeg kao vremenitosti nije, doduše, dat odgovor na pitanje o smislu bića uopšte, ali je «pripremljeno tlo za dobivanje tog odgovora». Biće tubivstvujućeg nalazi, dakle, svoj smisao u vremenitosti. Metoda analize pitanja o smislu bitka biće, kaže Heidegger, fenomenološka. Budući da je pojam fenomenologije sastavljen od dva pojma, naime od pojma «fenomen» i pojma «lógos», to će Heidegger oba pojma analisati u dva posebna stavka. Ukratko: «fenomen» je nešto što je očito, nešto što je: «pokazujuće-se-samo-po-sebi». «Lógos», odnosno «lógos apofantikos» jeste «pokazujuće-davanje-da-se-vidi» (im aufweisenden Sehenlassen von etwas liegt»), on, naprosto, «daje nešto videti» («Sehenlassen»). Ovaj se pojam takodje daje prevesti i kao «um», «izlaganje koje daje da (se) nešto vidi», «jezik», «govor». U «govoru» «ono što je govoreno crpi se iz onoga o čemu je govor»24(«wovon in der Rede ‚die Rede’ ist»). Govor sukonstituiše «otvorenost bića-u-svetu» («die Erschlossenheit des In-der-Welt-seins»). U tom smislu on se dâ razumeti i kao saopštenje. Saopštenje «egzistencijalnih mogućnosti» («der existenzialen Möglichkeit») toga u čemu tubivstvujuće biva, «dokučivanje egzistencije» («das Erschließen von Existenz») daje se pre svega u «pesničkom govoru» te biva i jeste njegovim ciljem («Ziel der dichtenden Rede»)25. Pesmovanje koje se po prirodi same stvari bavi dokučivanjem egzistencije objavljuje svoje postojanje kroz jezik. Ono, pak, takodje, iznosi na svetlost dana biće bivstvujućeg. Pesmovanje je «kuća bića» («Haus des Seins»). Time smo prispeli u situaciju da najpre propitamo «bit jezika» s obzirom na njegovu orijentisanost na pesničko «saopštavanje» i «objavljivanje» životnih doživljaja, a što je, dakako,  tek jedna od njegovih funkcija u kojima do izraza dospeva jezička bit.

 A.    O biti jezika s obzirom na pesništvo

 Heidegger razumeva jezik kao «prapočetno pesništvo», kao «prapesništvo» («Urdichtung»)26. To, u stvari, znači da pesnik svoje umeće ne polaže u jezik, nego, obrnuto, svoje «pesničko blago», koje već «skriveno leži u jeziku», samo iz jezika uzima. Ovaj motiv da pesnik iz jezika podiže svoje «blago» Heidegger preuzima od Schellinga, i to iz njegove Filosofije mitologije   (videti: Philosophie der Mythologie, 1856, str. 52). Pesnik, dakle, stvara sa izvora jezika koji je prapočetno pesništvo27. Günter Wohlfahrt tvrdi da je tzv. «gramatika poezije» u stvari «dubinska gramatika» svakodnevnog jezika, pa je pesništvo u tom smislu samo «sećanje, odnosno ponavljanje onoga što stoji u poreklu jezika. Pesništvo je, dakle, «mimesis» «prirodnog pesmovanja jezika»28. Iza ove romantičarske pretstave o jeziku i pesništvu stoji, ipak jedan dublji smisao a usmeren je na tumačenje biti odnosa jezika i pesništva, odnosno biti jezika samog. Bit odnosa jezika i pesništva ogleda se u odnosu koji postoji izmedju «lógosa» i «poiesisa». Kao i jezik, i poezija je u bitnom smislu stvaranje (poiesis), dok jezik (lógos) sâm jeste način manifestacije bića. Odnosno, upravo u lógosu dolazi pitanje o biću do jezika. U spisu Lógos (Heraklit, Fragment B 50)/1951/  Heidegger kaže da «dovesti do jezika» znači: «skloniti biće u suštinu jezika»29. Budući da mi o onome šta je lógos zaključujemo iz «legein», grčke reči koja znači: «reći», «govoriti», ali istovremeno znači i «sabrati nešto ispred sebe», «polaganje» to, etimološki, unutar ovakvog izvodjenja, «legein», kao polaganje, znači i: «u-sebi-skupljeno-dopuštanje-da-pred-nama-leži ono-što je-skupa-prisutno»30. To-što je-sve-prisutno jeste istovremeno i ono što je neskriveno, nešto što daje da se vidi sama sopstvenost stvari. Sama sopstvenost stvari je, pak, biće. Lógos pored značenja «reći» i «govoriti» ima i značenje «biće». Prema tome «dovesti do jezika» uistinu znači dati da se biće vidi kroz jezik. Ono što je prisutno (biće) i ono što kao prisutno biva kroz jezik imenovano, ispričano i rečeno pretstavlja odnos jednoga i drugoga. Jezik pokazuje ono što je «prisutno u svom prisustvovanju»: biće. Ali, sev  toga pokazivanja kako je još pre Heraklita nastao tako je odmah i nestao i bio zaboravljen. Nepojmljivo je bilo, naime, posle Heraklita i Parmenida, pa sve do Heideggera dovesti u odnos biće i jezik, jezik i biće. Ipak, ni posle Heideggera, ta blizina se ne može iskusiti. «Ne dâ se iskusiti ona blizina kojoj susedstvo pripada»31, kaže Heidegger. («Daß auf diese Weise jene Nähe nicht erfahrbar wird, der die Nachbarschaft zugehört“). I isto tako, uprkos svem trudu, ostaje, avaj, ipak, nejasnim i to kakav stvarni odnos postoji izmedju jezika i pesmovanja, jezika i bića, bića i pesmovanja, pesmovanja i mišljenja, mišljenja i jezika, bića i mišljenja. Ono što preostaje jeste traganje. Ali nikako ne unutar računajućeg mišljenja. Stoga, možemo reći da se Heidegger dobro putio tamo gde je nameravao da stigne.  Naime, mišljenje o čemu mi sada promišljamo steklo se već na nekom putu koji daje neki “uput”, ali “ne i odgovor”. Kako, dakle, stoje biće i jezik jedno spram drugog, na koji način oni, kako kaže Heidegger, jedno drugom pripadaju? To jedno-drugom-pripadanje sadržano je u reči “lógos”. “Ova reč”, kaže Heidegger, “govori ujedno kao ime za biće i ime za kazivanje”32 (“Dieses Wort spricht in einem zumal als der Name für das Sein und für das Sagen”). Dakle, reč «lógos» jeste upravo ta uputa i taj uput o kome smo malopre govorili. Ali – samo uputa. Sve ostalo ostaje otvorenim. Jer, «zašto jezik ipak nigde ne govori kao jezik biti, o tome možemo samo nagadjati»33 («Woran es nun aber liegt, daß gleichwohl das Wesen der Sprache sich überall nicht als die Sprache des Wesens zur Sprache bringt, können wir nur vermuten“). Nakon ove rečenice Martin Heidegger zagonetno dodaje: „Mnogošta govori za to, da bit jezika upravo odbija da govori, naime onim jezikom, kojim o jeziku dajemo iskaze“34 („Manches spricht dafür, daß das Wesen der Sprache es gerade verweigert, zur Sprache zu kommen, nämlich zu der Sprache, in der wir über die Sprache Aussagen machen“). Govori li, dakle, bit jezika upravo pesničkim jezikom, dakle u pesništvu samom? Sve ono što je Heidegger u tom pravcu promišljao, čineći napore da rasvetli bit jezika, govori, čini se, tome u prilog. Veliki je put bio preduzeo Heidegger, od tumačenja Heraklitovog lógosa do tumačenja pesništva Hölderlina, Rilkea, Georgea, Trakla, a da neko zrnce istine nije ostalo temeljnim i zasnivalačkim. Nastavićemo da govorimo o tome u ovom radu. Ukoliko u «mišljenju dolazi biće do jezika» («dass im Denken das Sein zur Sprache kommt»), kako veli Heidegger u O humanizmu /Über den Humanismus (1947), onda, budući da mišljenje i pesmovanje potiču s istog izvora, to isto važi i za pesmovanje. Ukoliko je «mišljenje l’engagement dans laction za biće i bićem» i ukoliko je «mišljenje l’ engagement istinom i za istinu bića»35 («das Denken ist l’ engagement  durch und für die Wahrheit des Seins»), onda je to svakako i pesmovanje. Pesnik i mislilac, veli Heidegger u kratkom spisu Hebel – kućni prijatelj (Hebel – das Hausfreud), postavljaju ono nikada rečeno (nie Gesagtes) «u reč i puštaju da ono što je do sada bilo skriveno da se pojavi kroz kazivanje» («ins Wort und lassen bislang Verborgenes durch das Sagen erscheinen»). I isto tako koliko mišljenje, toliko i pesmovanje «u svom kazivanju dovodi do reči samo nerečenu reč bića»36 («Das Denken bringt nämlich in seinem Sagen nur das ungesprochene Wort des Seins zur Sprache»). I, štaviše, Heidegger naglašava da sintagmu «dovodi do reči» valja uzeti «posve doslovno: biće dolazi do reči», odnosno, što proishodi na isto, «biće je sklonjeno u bit jezika» («Sein in das Wesen der Sprache bergen»). Da se u tom pogledu mišljenje i pesmovanje nalaze u istoj situaciji, upravo onako kako smo mi ovde gradili naše stanovište, potvrdiće i Heidegger tako što će pred kraj jednog drugog spisa, naime rada Šta je to – filosofija? /Was ist  das – die Philosophie (predavanje održano 1955 u Normandiji) reći: «Spomenimo sad samo usput pesništvo. Ono je s tim istim pitanjem suočeno na isti način (kurziv: B.T.) kao i mišljenje». Posle svega, nije teško da bude naglašeno da i u mišljenju  i u  pesmovanju stoji jezik u službi i jednoga i drugoga. Tome u dubini stoji grčko iskustvo lógosa. U lógosu se Grcima njegov smisao obelodanjuje kao jezik, kao govor. Čovek stanuje u jeziku, on «jest u jeziku», on je «svedok bića», čuvajući tako «istinu bića» (der Wahrheit des Seins hütend»). Tamo gde nema čoveka, nema ni očitosti bića, reći će Heidegger. Ali, to ne znači da se može reći da čovek «ima jezik». Nikako. Čovek «nema jezik», nego obratno, «jezik je ono što ima čoveka». S druge strane, biće je uvek  (znači bez prestanka) na putu ka jeziku. Naravno, na ovom mestu valja da pomenemo onu odveć poznatu Heideggerovu natuknicu koja glasi: «Jezik je kuća bića. U njenom okućenju stanuje čovek. Oni što misle i pesmuju jesu čuvari toga okućenja»37 («Die Sprache ist das Haus des Seins. In ihrer Behausung wohnt der Mensch. Die Denkenden und Dichtenden sind die Wächter dieser Behausung“). Mišljenje i pesmovanje jesu reč-no (od reči) zasnivanje (worthafte Stiftungen) bića. Time je lûk izmedju lógosa, jezika, bića i pesmovanja povučen i pretstava o njihovom medjusobnom odnosu, koliko je to bilo moguće u ovoj kratko zamišljenoj raspravi, upriličena. Stoga sada možemo da se okrenemo poslednjem delu ogleda gde će se govoriti o pesmovanju, pesništvu, odnosno pesmi u njenom bitnom odnosu spram jezika i bića.

 C/ Pesmovanje, pesništvo, pesma

 Sve prethodno rečeno bilo je preduzeto da bi smo se što sigurnije našli na tlu koje nas uistinu zanima. Pesmovanje je zagonetka. Puno je o pesmovanju napisano, uglavnom sa uvek oskudnim uputima kako mu valja ubuduće prilaziti i, štaviše, kako mu je uopšte moguće prići. Govor o pesmovanju je apsolutno zahtevan. Pošto je tom apsolutnom zahtevu nemoguće izaći u susret osudjeni smo na diskurs koji ostaje beskrajan. Ko god se bavi pesništvom niko se ne usudjuje da o onome o čemu se jedva može da govori – ćuti. Naime, da postupi upravo onako kako kaže Wittgenstein, pišući: «o onome o čemu se ne može govoriti valja ćutati». Naprotiv, o zagoneci pesmovanja govori se i piše i dalje. Od Aristotela do ruskih formalista, čeških i francuskih strukturalista polagala se nada da će se do dna zagonetke stići. Uistinu, postoje znatni rezultati, ali se i od njih uvek, u novom poduhvatu govora o pesmovanju,  mora ponovo početi ispočetka. Ipak, to i takvo iskustvo, osvetljeno zahtevom za ponavljanjem, nije opterećujuće. Govor o poeziji ne opterećuje. On, ako i ne govori mnogo, uvek daje. Plemenita svrha poezije verovatno jesu ta vrata kroz koja se prolazi da bi se opet prispelo u pustinju i, opet, iz privremene oaze ponovo krenuti,  putovati do novih vrata kroz koja ćemo rado proći, ali se nigde, ni u kakvoj prostoriji, nećemo zaustaviti i naći počinka, no ćemo se opet buditi i ići dalje. Možda je uistinu, kada je o pesmovanju reč, sâm put cilj. Isto kao što je sâmom pesmovanju sâmo pesmovanje cilj, bez obzira na manifestujuću deklaraciju koju obznanjuje pesnik, pesnički ili estetički pokret. Setimo se samo Drajdena, Dona,  Poupa, Malerba, Kolridža, Vordsvorta, Šelija,  Igoa, Helderlina, Bodlera,  Malarmea, Verlena, Valerija, Eliota, Brjusova, Belog, Mandeljštama, Bretona, Bena, Paunda, Rilkea, Celana, Encensbergera. Da ne govorimo o poetikama učenjaka i filosofa od Platona i Horacija do Kročea, od Boaloa, do Bahtina, Veleka, Ženeta, Barta, Jakobsona, Vinogradova, I.A. Ričardsa, Berka i teoretičara tzv. «Nove kritike», Kalera, Pol de Mana, Lotmana, Žirmunskog, Mukaržovskog, Ingardena, Kajzera,  Tomaševskog, Todorova, Norisa itd. I svako je ogromnu svoju mudrost priložio u izoštravanju slike o pesništvu i pesmovanju i za svakoga ko dolazi i ko o njemu želi da promišlja čekaju ponovo pustinje. Pesmovanje sâmo i pisanje o pesmovanju jesu kao molitva: onaj ko je željan i žedan nje nikada potrebu i žedj za njom neće ugasiti. Govoriti o poeziji to je isto kao u filosofiji promišljati pojam bića. Ono što čini metafiziku, problematika i pojam bića, to u književnosti zahteva problematika pesmovanja. Ona je metafizika književnosti i objavljenje njene ontologije.

Promišljanje o pesništvu u mojem radu ne vodi se u nameri kako bi se odredili budući zadaci mišljenja, nego da bi se definisalo i omedjilo polje onoga što se zove «Neizrecivost» o pesništvu, a pripadno mu je od njegovih početaka kao nešto dato i pružaće se sve do njegovog nestanka, ako uopšte takvo vreme bude došlo.  «Priča» o «neizrecivom» pesmovanja sadrži istovremeno i osnovno iskustvo (Grunderfahrung) o njemu samom koje prebiva tamo gde se nalazi «iskustvo s jezikom» (Erfahrung mit der Sprache), to jest u «iskustvu nedostatka reči za biće» («die Erfahrung des Fehls des Wortes für das Sein»), odnosno u teškoći da se nadjena reč za biće (potom) «čista zadrži u pravom mišljenju». Stoga i naziva Heidegger mislilački razgovor sa pesmovanjem jednim «povesnim razgovorom sa bićem»38 («eine seinsgeschichtliche Zwiesprache»), /iako bi se isto, zapravo, i obrnuto moglo reći/, i to u trenutku kada kaže da bi jezik, «kako bi označio suštinu bića (kurziv B.T.), morao naći jednu jedinu reč, reč jedinicu»39. Promišljanje pesmovanja ide preko jezika koji još nema jednu jedinu reč za suštinu bića, ali je ipak moguće da se kaže, a da ne bude pogrešno, da «biće govori uvek i svugde kroz sav jezik». Stoga se uvek nužno govori o susedstvu pevanja i mišljenja kad god se govori bilo o jednom, bilo o drugom.  To susedstvo  nalazi se pre svega u oblasti iskustva jezika, odnosno kazivanja (Sagen), pa se ta blizina koja «mišljenje i pevanje dovodi jedno drugome u susedstvo» imenuje rečju «kaza» (Sage). Njome se imenuje bitni dogadjaj jezika («Wesensgeschehen der Sprache»). «Kaza» jeste nekakva «po-kaza», odnosno ono u čemu se nešto daje, pokazujući se. Tako, na primer, u pokaznom kazivanju se kaže: «Mišljenje bića jeste izvorni način pevanja». Tim rečenim podrazumevaju se dve stvari: kad se misli biće ono se misli kao stvar jezika (lógosa) kome istina bića već leži u njegovoj biti, dok istovremeno i sâmo pesmovanje jeste, putem reči, na (s)pevni način kazivanje bića. Mislilačko i /s/pevno kazivanje pokazuju, svako na svoj način, i posebno (odelito jedno od drugog) celinu čovekovog bića («das Ganze des Menschenseins»). Gradbeni činilac jeste jezik, odnosno kazivanje (sagen) u kome («kroz sav jezik») govori biće. «Saga je pokazivanje. (….) koje dopušta da se pojavi ono što je prisutno i da iščezne ono što je odsutno»40 («Die Sage ist Zeigen. /…/ aber auch in dem von uns vollzogenen Sprechen waltet das Zeigen, das Anwesendes erscheinen, Abwesendes entscheinen läßt“). Tako se zatvorio jedan krug.

Šta bi, dakle, unutar toga kruga bilo pesmovanje, odnosno pesma? – U Heideggerovom obzorju, koje se kroz naše sopstveno pesmovanje pokazuje kao obzorje za koga mi sami u našoj pesničkoj praksi pokazujemo saglasnost (razumevajuće saglašavanje), (s)pevano je ono što u sebi «skriva nešto zaključano, ono naime što ide preko snage reči. Reč pesnika i ono u njemu (s)pevano nadpevava pesnika i njegovu Sagu» («das Gedichtete birgt sogar in sich ein Verschlossenes, was über die Kraft des Wortes geht. Das Wort des Dichters und das in ihm Gedichtete überdichten den Dichter und sein Sagen“)41. Ono „zaključano» u (s)pevanom ostaje tajnom pesničke reči uopšte, njenim specifičnim znakom. No, mi se u toj tajni koju pokušavamo da raskrijemo ne smemo odveć dugo zadržavati. Rasvetljavanje te tajne mora stremiti konačnom cilju: raskrivanju tajne. Ono je moguće tek hodom koji se tajni približava postupno, s ogromnom izvesnošču da se tajna ne raskrili nikad, iako joj, kao što smo rekli, nužno valja prilaziti tako kao da će jednog dana uistinu i biti raskrivena. Uvek je tako s velikim tajnama, bilo da je reč o Bogu, kosmosu, materiji, čoveku i nekim od njegovih prozvoda, Zlu, recimo. Pa ipak, u jednoj definiciji pesništva i pesmovanja u spisu Poreklo umetničkog dela /Der Ursprung des Kunstwerkes  Heidegger će reći da je «pesništvo kazivanje neskrivenosti bivstvujućeg» («Die Dichtung ist die Sage der Unverborgenheit des Seienden»42). Na paradoksalan način, ono što je sâmo tajanstveno iznosi na videlo «neskrivensot bivstvujućeg». Ali, upravo u tome je sadržan specifični znak pesmovanja i poezije koja u jednoj drugoj Heideggerovoj definiciji ima moć «u-delo-stavljanja istine» («Ins-Werk-Setzen der Wahrheit»). Pesnikova pesma ima moć «u-delo-stavljanja istine», jer ona peva «Svojstveno pesme» («das Eigentümliche des Gedichtes“), a to znači da ona peva biće, prirodu, ono Otvoreno sveta u kome se bivstvujuće baca, kako Heidegger veli, u odvaženost svoga tubivstvovanja. «Pesma je tubivstvovanje» («Gesang ist Dasein») glasi jedan stih u Rilkeovom trećem sonetu Prvog dela Soneta Orfeju. «Pevati pesmu znači: prisustvovati u samom prisustvujućem, znači: tubivstvovati»43 («Singen den Gesang heißt: Anwesen im Anwesenden selbst, heißt: Dasein“). Značajan pesnik peva celost „svetskog tubivstvovanja“ („die Ganzheit des weltischen Daseins“). To okretanje ka čoveku u pesništvu nije nešto što je samo po sebi razumljivo. Ne pevaju svi pesnici celost svetskog tubivstvovanja, niti takav zadatak sebi stavljaju u predodredjenost svoje pesničke sudbine. Svi mali i osrednji pesnici odvažuju se da pevaju tek samo svoje nacionalno biće, pa i njega u njegovoj ograničenosti povesnog, a nikako ne povesno-svetskog i, isto tako,  pesmuju samo svoje «samo-sprovodjenje». I uvek u otporu prema povesno-svetskom. Takvi pesnici su obično miljenici jednog naroda, jedne ikone sveta, jedne trgovačke mreže. Uz to snažno se, po principu krda, okreću protiv onih koji se odvažuju na doličnija pesmovanja, doličnija u smislu Čovekovog prostora, njegovog bivstvujućeg u celini. Koliko ih je takvih – neka bude rečeno u zagradi – u srpskom pesništvu: od Bećkovića, Simovića, Djoga, a naročito Rajka Petrova Noga i Milosava Tešića. Ovi pesnici izloženi su zaštićenosti svoga opštinskog, malogradanskog prostora, nacionalističkog i šovinističkog. To je njihova kazna, koju oni doživljavaju kao posebnu počast. Kaže se, naime, da su oni «bardi» jednog naciona. Oni drugi, pesnici celosti svetskog tubivstvovanja, pevaju sâm pesnički poziv, odnosno tubivstvovanje kao takvo kojega je prostor Celina i ono-otvoreno. «Put ka onom Blizu je najdalji», kaže jedna izreka. («Der Weg zum Nahen ist der weiteste»). To jest, put k pesmovanju celine tubivstvovanja jeste onaj koji najviše zaobilazi, sakupljajući na taj način, do zaokrugljenosti, Jedno i Celo. Taj put jeste nekakvo izlaganje (Auslegung). Ovo izlaganje ima «u sebi jedinstveni odnos spram bića, to jest spram početka, to jest spram povesti»44 («Das Auslegen hat in sich den einzigen Wesensbezug auf das Seyn, d.h. auf den Anfang, d.h. auf die Geschichte»). Karakteristika izlaganja sadžana je u tome da izlaganje nikad nema nekakvo «poslednje» izlaganje», nego je «svako izlaganje početno i kao takvo prvo»45 (Jede Auslegung ist anfänglich und als solche je die erste»). Stoga je i pesmina karakteristika sadržana u tome da njena reč ne iscrpljuje nikada /tu/ reč. U njenoj reči nema «jednoznačnosti računanja i definicija» («Hier gibt es nicht die Eindeutigkeit der Rechnungen und der Definitionen»). Ali i ono sasvim obratno je moguće da se kaže: naime, da je svako pesmovanje tumačeće. U pesminoj reči izvan svakog «računanja» i «definisanja» sadržana je samo «oštrina znanja na temelju jedinstvenog odnosa spram jedinstvene bitnosti, to jest spram bića»46 («Hier ist nur die Schärfe des Wissens aus dem einzigen Bezug zum einzigen Wesenhaften, d.h. zum Seyn»). Odatle proishodi da je svaki pesnik («svaki» samo u gorenavedenom smislu), budući da uvek izlaže ono početno, blizak prvim misliocima: Heraklitu i Parmenidu. Medjutim, i obrnuto je sasvim shvatljivo, to jest, prvi mislioci u sklopu tzv. «prvog početka» («ersten Anfang») imali su za svoj uzor Homera, kao što i potonji mislilac, Heidegger,  za potrebe svojih izlaganja ima za uzor Hölderlina, i to kao primernog pesnika «drugog početka» («des anderen Anfangs). Budući da je tzv. «dovršenje metafizike» («Vollendung der Methaphysik») misao prvih mislilaca «prvog početka» učinila nepristupačnom, Hölderlinovo pesmovanje, zahvaljujući misliocu «drugog početka», Martinu Heideggeru, je postalo znakom da je ono što se želelo da se postigne ponavljanjem pitanja o biću (Seinsfrage) makar na zadovoljavajući način postavljeno. Ono «Sveto», poteklo sa izvora Hölderlinovog pesmovanja, imalo je u Heideggerovim ustima ukus bića. Tu se i nalazi poreklo one čuvene formule: «Pesnik kazuje Sveto, mislilac kazuje biće» («Der Dichter nennt das Heilige, das Denker sag das Seyn»). To dvoje su, naime biće i Sveto, isto. Stoga, u novovekovnom pesništvu upravo pesnik na sebe preuzima «zaziv bića» («Ruf des Seins») i ispunjava zadatak da bude posrednik bića. Obojica, i pesnik i mislilac, kreću se u području jezika. A «u jeziku se dogadja objava bivstvujućeg, (…) izvorno otkrivanje samo». («In der Sprache geschieht die Offenbarung des Seienden, (…) die ursprüngliche Enthüllung selbst“). Najčistija bit jezika isprva se razvija u pesništvu.  Stoga, pesnikove «više» mogućnosti, koliko i misliočeve, ukazuju da je on sposoban da (is)kaže bitstvenost «bitnog kazivanja» («wesentlichen Sagens»). Kako to? – Još u poreklu reči «poezija» («poiesis») sadržano je grčko iskustvo bića, nekakvo proiznošenje nečega u prisutnost i neskrivenost. «Pesmovanje, to je kazivanje na način upućujućeg očitovanja»47, reći će Mislilac. («Dichten: ein Sagen in der Art des weisenden Offenbarmachens») Sama reč «poiesis» znači «stvaranje». U Heideggerovom pojašnjenju te reči stoji da je «poiesis» nekakvo «iznošenje» nečega u prisutnost i neskrivenost («ins Unverborgene»), nečega iz skrivenog u neskrivenost, u otvoreno («das Offene»). U daljem pojašnjenju upućuje se još i na razumevanje koje kaže da je «poiesis» donošenje («Bringen») nečega «što već ‚je’“ („was schon ‚ist’“), a što nije ništa drugo do pojavljivanje bivstvujućeg («das Seiende»). U tom smislu Heidegger će reći: «Tek kada «poiein» i «poiesis» mislimo na grčki način, i u taj akt mišljenja uključimo pojam «aletheia» (neskrivenost), slutimo mogućnost prema kojoj je ono što mi nazivamo pesmovanjem kod Grka bilo mišljeno kao «poiesis», «poezija»48 («Erst wenn wir ‘poiein’ i ‘poiesis’ griechisch und d.h. aber auf die ‘aletheia’ bezogen denken, ahnen wir einiges von der Möglichkeit, nach der das, was wir ‚Dichten’ nennen, von den Griechen als ‘poiesis’, ‚Poesie’, gedacht wurde“). U svemu ovome je bitno da se neprestano drži veza sa jezikom, u smislu znanja i izvesnosti toga odakle proishode pevanje i mišljenje. Bit pesmovanja se, naime, tek preko i putem jezika, omedjuje kao «zasnivanje bića». Ali ovome sledi jedna važna napomena, naime ona koja ukazuje da će se «puna bît pesništva i onoga što je u njoj zasnovano otvoriti tek u objavi bića zasnivanja, tj. u dokučivanju temelja bića pesništva. Takvo biće ipak, koje sâmo prebiva kao ono (nešto) što zasniva biće, može imati svoj temelj samo u bîti bića u celini. Bîti bića kao takvog, medjutim, pripada zasnivajuće povratno samozvanje na samoga sebe. Biće daje da pesništvo provre iz izvora, da izvorno u njemu nadje sebe i tako se u njemu zatvarjući otvori kao tajna»49 («…. dann wird das volle Wesen der Dichtung und des in ihr Gestifteten sich erst eröffnen in der Offenbarung des Seyns des Stiftens, d.h. in der Ergründung des Grundes des Seyns der Dichtung. Solches Seyn jedoch, das selbst als seynstiftendes west, kann nur im Wesen des Seins im Ganzen gründen. Zum Wesen des Seyns als solchen aber gehört der stiftende Rückruf seiner auf sich selbst. Das Seyn läßt Dichtung entspringen, um ursprünglich in ihr sich zu finden und so in ihr sich verschließend als Geheimnis sich zu eröffnen»). Poslednja navedena rečenica pokazuje koliko se jedno-drugome vraćaju biće i pesma, dolazeći uvek iz jedne i vraćajući se u novu tajnu, a ipak iz toga jasno proishodi da u svemu tome uvek ima davanja sebe jedno-drugome. Odnos bića i pesništva, pesništva i bića jedan je od najkompleksnijih odnosa sa kojim dolazimo u dodir, obitavajući na Zemlji. Ovaj odnos je samo donekle razjašnjiv, i to tek ukoliko se promišlja iz sudbe povesti zapadnog mišljenja. Naime, znano je da je ova povest ispletena od momenata promišljanja odnosa umetnosti i filosofije uopšte i, samim tim i nužno,  da je ostala prožeta promišljanjem odnosa filosofije i pesništva, logosa i mita. Heideggerovi radovi se pri tome uzimaju kao poslednji upečatljiv prilog tome promišljanju. Upravo oni pokušavaju da prodru do temeljâ jedne izgubljene celine, celine koja je nekada u jednoj jedinstvenoj ravni sadržavala ploču mita i logosa, pesništva i filosofije50. Sâm mit nas izveštava da upravo u mišljenju počiva bît pesništva. U mitu su oboje, pesništvo i mišljenje, na jedno drugo upućeni. U novovekovnoj filosofiji Heideggerovo bavljenje pesnicima Hölderlinom, Traklom, Georgeom i Rilkeom kao referentnim figurama, postalo je znakom jedne, kako Jörg Appelhans tačno imenuje, gralovske potrage za izgubljenom celinom koju su nekad, u mitsko doba,  činili pesništvo i filosofija. (Neka ovde kao kuriozum bude spomenuto da je Heideggerov službeno poslednji ciklus predavanja na freiburškom univerzitetu bio posvećen temi «Denken und Dichten» (zimski semestar 1944/1945) ali je bio prekinut pozivom za vojnu obavezu). U tom Heideggerovom svetu potrage za izgubljenom celinom pesništva i mišljenja Hölderlin je bio prvi pesnik koji je bio i mislilac („Hölderlin ist als Dichter ein Denker“), dok je Nietzsche bio poslednji mislilac koji je bio pesnik („den letzten Denker, der als Denker ein Dicher ist“)51. Stoga Heideggeru neće biti teško da specifičan odnos pesništva i filosofije, poezije i mišljenja, označi kao «susedski» (Nachbarschaft»). Pevanje mišljenja i mišljenje pevanja stoje u jednoj susedskoj, bipolarnoj konstelaciji. Ovo srodstvo na način susedovanja zasnovano je na jeziku, «jer se oboje upotrebljavaju i iščezavaju u službi jezika  i za jezik»52 («weil beide sich im Dienst der Sprache für Sprache verwenden und verschwenden“). U tim okvirima potrebno je, dakle, najpre promisliti pitanje o biti jezika (nach dem Wesen der Sprache) koje se, opet, ukazuje na horizontu pitanja o biti bića (nach dem Wesen des Seins) kao osnovnog pitanja unutar koga se upravo i propituje odnos bîti jezika spram bîti bića. Ovaj put smo u ovom radu, u njegovim osnovnim okvirima, već prešli. Preostaje da bude propitan odnos onoga što Heidegger u drugom delu trilogije Bit jezika (Das Wesen der Sprache) označava kao diferenciju mišljenja i pesmovanja, zasnovanu na «tananoj, ali jasnoj razlici» («der zarten, aber hellen Differenz»).  Propitivanje biti filosofije oslanja se na propitivanje pitanja o biti pesmovanja, ali je propitivanje u obratnom smeru takodje moguće. Stoga i jedna i druga vrsta propitivanja nužno vode ka rasvetljavanju odnosa mišljenja i pesmovanja. U krajnjoj liniji i u sklopu teme i svrhe ovoga rada, tumačenje odnosa pesmovanja i mišljenja baca posebno jaku svetlost upravo na sâmo pesmovanje i pesmu. Koliko u ime svrhe tumačenja mišljenja, toliko i u ime tumačenja pesmovanja upotrebljava se mislilačko, odnosno pesničko iskustvo s biti jezika («denkerische/dicherische Erfahrung mit dem Wesen der Sprache»), pri čemu se u oba slučaja iskušava poreklo (die Herkunft) reči date na način bića («des sein-vergebenden Wortes»). Kada je reč o pesmovanju i pesničkom iskustvu s jezikom (dichterische Erfahrung mit der Sprache) kaže se da u (s)pevanom ili  «sâm jezik u svojoj biti dolazi do reči» («die Sprache selber in ihrem Wesen zu Wort kommt») ili pak tako da «iskustvo s jezikom biva sâmo tematski spevano» («daß die Erfahrung mit der Sprache selbst thematisch gedichtet wird“)53. Uistinu, u pesmovanju su samo ova dva odnosa moguća! Dakako, tek u pesništvu koje s pravom nosi to ime (ne, dakle, u pesmovanju bilo kakvom, pri čemu ovde, moleći za izvinjenje, govorimo svesno neodredjeno).

Naime, neka bude rečeno još jednom, «u prvoj vrsti odnosa jezičko umetničko delo nastalo je iz  iskustva s jezikom, u drugom je to iskustvo …. pesnički tematizovano54….» («Zum einen ist es das sprachliche Kunstwerk aus  der Erfahrung mit der Sprache, zum anderen ist es …  das sprachliches Kunstwerk das so aus der Erfahrung hervorgeht, dass es diese Erfahrung thematisch dichtet …»). Vraćajući se sada ponovo na put promišljanja odnosa pevanja i mišljenja, neka bude rečeno i to da obe vrste čovekovog duha «potrebuju jedno drugo» («brauchen einander»), i to «svako na svoj način u njihovoj susedovnosti» («je auf ihre Weise in ihrer Nachbarschaft»). Stoga će Heidegger po ko zna koji put naglasiti – ovoga puta u gotovo pesničkom karakteru spisa Iz iskustva mišljenja / Aus der Erfahrung des Denkens – «Pesmovanje i mišljenje su susedna stabla pesništva» («Singen und Denken sind die nachbarlichen Stämme des Dichtens»). U ovoj rečenici je, kako dobro primećuje von Hermmann, «pesništvo u razlici spram mišljenja nazvano pesmovanjem, kako bi se reči «pesništvo» pripremilo njeno zajedničko zasnivanje. Pesništvo kao pesmovanje i mišljenje su u svom načinu bivanja zasnivajući»55 («Hier wird das Dichten im Unterschied zum Denken ein Singen genannt, um das Wort «Dichten» ihrem  gemeinsamen Stiften vorzubehalten. Dichten als Singen und Denken sind in ihrer Vollzugsweise stiftend»). Oba izrastaju iz zajedničkog tla. Naime oba, pesmovanje kao pesništvo i mišljenje, «izrastaju k biću i obitavaju (caruju) u njegovoj istini» («entwachsen dem Seyn und reichen in seine Wahrheit») i isto tako oboma je cilj da iskažu biće. Ali da su oni samo «susedna stabla» («nachbarlichen Stämme») time se hoće da naglasi da iako suseduju, oni takodje obitavaju i u svako-svojoj sopstvenosti i razlici. To znači da pesmovanje uprkos svom mislilačkom karakteru ponekad ostaje samo pesmovanje, a mišljenje, uprkos svom pesmovnom karakteru, samo mišljenje56. Na ovom mestu valjalo bi konačno navesti Heideggerove ključne rečenice koje se odnose na problem susedovanja  pesništva i mišljenja. One glase: «»Uistinu su, medjutim, pevanje i mišljenje iz svoje biti rasebljene tananom, ali jasnom razlikom u njihovu vlastitu tamu: dve paralele se, jedna blizu druge, jedna uz drugu spram druge na svoj način nadmudruju. Pevanje i mišljenje nisu odvojeni, ako odeljenost treba da znači: biti rastavljen i bez odnosa. Te paralele se seku u beskonačnosti. One se tamo seku u preseku, koje oni sami ne čine. One su njime presečene, tj. ucrtane tek u nacrtu svoje susedske biti. Taj nacrt je sek. On naseca pevanje i mišljenje u blizinu jedno drugome. Susedsvo pevanja i mišljenja nije rezultat nekog procesa, tako da pevanje i mišljenje tek povlači – ne zna se odakle – jedno drugome u blizinu, koja time sama tek nastaje. Ta blizina koja bliži, sama je sticaj, iz kojega su pevanje i mišljenje upućeni u vlastitost svoje biti»57 («In Wahrheit sind jedoch Dichten und Denken aus ihrem Wesen durch eine zarte, aber helle Differenz in ihr eigenes Dunkel auseinander gehalten: zwei Parallelen, bei einander, gegen einander über sich auf ihre Weise übertreffend. Dichten und Denken sind nicht getrennt, wenn Trennung heißen soll: in Bezugslose abgeschieden. Die Parallelen schneiden sich im Un-endlichen. Dort schneiden sie sich in einem Schnitt, den sie nicht selber machen. Sie werden durch ihn erst in den Aufriß ihres nachbarlichen Wesens geschnitten, d.h. eingezeichnet. Diese Zeichnung ist der Riß. Er reißt Dichten und Denken in die Nähe zueinander auf. Die Nachbarschaft von Dichten und Denken ist nicht das Ergebnis eines Vorganges dergestellt, daß Dichten und Denken erst – man weiß nicht wocher – zueinander in die Nähe ziehen, die dadurch selber erst entsteht. Die Nähe, die nähert, ist selbst das Ereignis, woraus Dichten und Denken in das Eigene ihres Wesens verwiesen sind“). Ako bolje promislimo, sek (Schnitt) kojim je pevanje i mišljenje nasečeno nije ništa drugo do sama bit bića, budući da ishodište «seka» (Schnitt) jeste jezik. A jezik je «kuća bića», to jest jezik je «mesto otkrivenja bića» («denn Sprache ist … auch zugleich Offenbarungsstätte des Seins“). Ali kada mišljenje nastoji da (is)kaže biće, ono (biće) njemu ostaje nekažljivo pa stoga mišljenje mora da se poduhvati mišljenja pesništva da bi samo sebi dokučilo to šta biće jeste. Nije se stoga slučajno i bezraložno Heidegger poduhvatio mišljenja pesništva. I ne kaže Heidegger  tek ovlaš i da to nema svoj duboki smisao kada veli: «Moje mišljenje stoji u jednom nezaobilaznom odnosu spram Hölderlinovog pesništva»58 (Mein Denken steht in einem unumgänglichen Bezug zur Dichtung Hölderlins“ ). Jer, trag koji Hölderlinovo pesništvo ispevava spram bogova, «pesmuje takodje i trag ka biću kao trag jezika, u kome se uopšte biće tek raskriva»59 («Die Spur die Dichtung Hölderlins zu den Göttern erdichtet, erdichtet auch die Spur zum Sein als die Spur der Sprache, in der Sein sich überhaupt erst eröffnet“). U svojoj biti pesmovanje je zasnivanje, a ono što pesmovanje zasniva je(ste) pesništvo samo. Ako imamo u vidu ono što smo rekli povodom toga šta je sâmo pesmovanje (naime da je ono putem jezika zasnivanje bića), onda biva jasnim zašto se Mislilac, da bi promislio bit bića, okreće pesništvu.  Naime, pošto je pesmovanje u biti jezik, a jezik sâm je pesmovanje «kome u biti leži jezik» («das im Wesen der Sprache liegt») /začarani krug je ponekad tu, vidi se, da i on nešto objasni, a ne samo da zatamni/ i u kome i kroz koga (jezik) prodire (gredi) u tamu prapesništva, pesmujući već i «pre pesmovanja u užem smislu reči» («vor der Dichtung im engeren Sinn»), onda biva jasnim zašto se kaže da je jezik sâm pesmovanje, a pesmovanje u svojoj biti jezik. «Jezik nije zato pesmovanje», reći će Heidegger, «jer je on prapoezija, nego se poezija dogadja u jeziku, jer  ovaj čuva prapočetnu bit pesmovanja»60 («Die Sprache ist nicht deshalb Dichtung, weil sie die Urpoesie ist, sondern die Poesie ereignet sich in der Sprache, weil diese das ursprüngliche Wesen der Dichtung verwahrt“). Pesništvo je zasnivanje. Ono «zasniva biće i mora ga zasnivati, jer ono kao zasnivanje nije ništa drugo nego … biće, koje u reči sebe dovodi k samom sebi»61 («Sie stiftet das Seyn und muß es stiften, weil sie als Stiften nichts anderes ist als … das Seyn, das im Wort sich zu sich selbst bringt»). I obratno, biće se zasniva ukoliko je (ono), izmedju ostalog, i pesništvo. I dalje: kada pesnik pesmuje, on pesmuje zasnivanje bića, ali dakako i drugo štošta. Pesnik ne ostaje predugo u bezvazdušnom prostoru bića. Zapravo, tek ukupnost svega što pesnik govori dozvoljava da se biće pojavi. Pojavljivanje bića u pesmovanju nije nikakvo ekskluzivno pojavljivanje nečega što se inače ne pojavljuje nigde. Naprotiv, biće je uvek prisutno i manifestuje se svuda i neprestano. Pesništvu ono tek samo dolazi u jednu kvazi najveću blizinu, to jest, biće je najrazumljivije baš u toj vrsti ljudske delatnosti. I u tom razglabanju ne zasniva se nikakva mistika, nego jedno uočavanje kojim se ljudi ne bave svakodnevno, i do koga ne dolaze u stalnom ophodjenju sa svetom, nego samo kada se na to odluče, pa je stoga «pojavljivanje» bića u pesništvu i kroz njega u jednom specifičnom smislu reči «ekskluzivno». U pesništvu jezik, zapravo, zove stvari u biće. Tamo gde nema jezika, nema ni stvari. Ili kako pesnik George kaže: «Kein Ding sei wo das Wort gebricht» («Nema stvari gde nema reči»). Biće «je» kazivanje /Sagen) «koje stvari tek u neskrivenosti njihovog bića proizvodi»62 («das die Dinge erst in die Unverborgenheit des eigenen Seins her-stellt»). Pesnik zove stvari u biće onda kada ih zaziva po imenu, kada im kaže njihovo «j e»  i zazove ga, prizivajući. Kada, pak, mišljenje kaže «biće» omogućava ono jezik. Svo razumevanje bića je jezik. U svakoj reči podrazumeva se biće i u nju je ono na jedan apsolutan način uključeno. Idući posve u dubinu toga šta logos jeste stiže se do presokratskog mišljenja, i idući još dalje stiže se do onoga što Heidegger jezgrovito formuliše kao: «Mišljenje bića je prapočetni način pesmovanja»63 («Das Denken des Seins ist die ursprüngliche Weise des Dichtens»). Prevodeći Anaksimandrov fragment Heidegger primećuje kako Anaksimander sâm dok u originalnom tonu svoje izreke i peva i misli (to jest «peva kada misli») u prevodu se to mišljenje i pevanje gubi, njihova istovremenost izgleda nasilno,  iako se originalni jezik u Izreci uistinu pojavljuje kao onaj koji je i pesnički i mislilački istovremeno. U tom tek bledom ostatku zajedništva pesništva i mišljenja na delu se, dakle, uočava  njihova susedska suština. Stoga se i kaže da se pesništvo može odrediti kao jedno prapesništvo, a jedno mišljenje kao pramišljenje, jer oba se tako pružaju, da uistinu dodiruju ono što je kazivanje bića sâmo. Ili, onako kako Ansgar Marija Hof veli: «Tako se pesmovanje i mišljenje u neposrednom susedovanju pokazuju unutar Kaže bića»64 («So zeigen sich Dichten und Denken in unmittelbarer Nachbarschaft innerhalb der Sage des Seins»). Ali, sve ovo može da bude shvaćeno kao puka spekulacija unutar velike jezičke mašte ukoliko se oslonimo na Heideggerovo tvrdjenje: «Biće je ono što je čoveku najbliže. Ali ta blizina ipak ostaje čoveku ono najdalje»65 («Das Sein ist das Nächste. Doch die Nähe bleibt dem Menschen am fernsten»). Znači li to da sve ovo o čemu smo ovde govorili ostaje i dalje samo u naznakama, i to kao nešto još uvek posve neizdiferencirano, tamno i nejasno? Da! Susedstvo pesmovanja i mišljenja ostaje u mnogo čemu nejasnim. Osim u slutnjama koje mrak tek jedva od blede zore razdvajaju. Niti je moguće sagledati tačno mesto u kome počiva makar i bleda blizina bića spram pevanja i mišljenja. Jer, spram bića se sve nalazi unutar ontološke razlike, biće nas sve upućuje k ontološkoj razlici, pa takodje i pesmovanje i mišljenje. Biće je tek samo sebi isto. Svemu ostalom je u svakojakim nijansama neisto, bliže i dalje, u svim mogućim stepenima udaljenosti i blizine. Tako, budući da smo sada sve parametre sa kojima smo ovde do sada računali stavili pod znak pitanja – biće, blizinu, prirodu jezika i njegov odnos spram bića, kao i obrnuto, odnos bića spram jezika – ostaje nejasnim kuda valja da gredi buduće mišljenje kada bude promišljalo biće, jezik, pesmovanje. Heideggerove formulacije su i snažne i uverljive, ali su odveć pesničke i, osim u oblasti esejistike, u filosofiji se prosto nalaze u visokim brdima gde lutaju po magli. I nije prvi put da smo svesni bolne istinitosti ove konstatacije. U svako istraživanje se uvek podje s bodrošču duha, a ta bodrost čoveka napušta sa svakim korakom. Sve što čovek gradi na promišljanju bića prebiva u beztlu. Reči se tu pojavljuju kao jedine saradnice. Sa njima je moguće sve: misao, lepota njihova u njihovim neobičnim medjusobnim odnosima. One su pre svega pogodne za pesmovanje. I za one odnose medju ljudima koje nazivamo pesničkim: od politike do ekonomije i matematike. Filosofija je u tom obzorju onda sasvim razumljiva. I, stoga, i problem susedovanja pesmovanja i mišljenja. Iskušavati bît pesmovanja kao i bît filosofije znači upustiti se, kada je o pesmovanju reč, u odnos pesmovanja spram filosofije, a kada je reč o filosofiji, znači upustiti se u odnos filosofije prema poeziji. Ovo drugo iskušavao je Heidegger u spisu Bit filosofije / Das Wesen der Philosophie (prvi put objavljeno 1987). Tu se, izmedju ostalog kaže: «Samo je u pevanju pêva ono Isto (tj. pevanje pêva moguće: poetski opevati bît poezije» («Nur im Singen des Gesanges ist das Selbe möglich: das Wesen der Poesie poetisch zu dichten“). I isto tako se mora reći kada je u pitanju filosofija: «misliti bit filosofije (…) to znači jednostavno misliti». («Das Wesen der Philosophie denken heißt  /…/ einfach denken»).

Da zaključim: Kada se na prethodnim stranicama promišljalo biće, jezik i pesmovanje – a u cilju da se rasvetli pesmovanje –  pošlo se od osnovnih konstanti koje su prisutne u svim filosofskim i onim književnim poetikama. Medjutim, dok je relativno lako odrediti koje su to konstante, njih same nije jednostavno  definisati. U okvirima tih razmišljanja uvek se polazi od lógosa. A njegovo poreklo i jasan smisao odavno je postalo nešto za šta je potrebna svakovrsna arheologija: od jezičke i filosofske do arheologije Zapadnog znanja u svoj njegovoj ukupnosti. Alatke za dopiranje do takvog znanja još nisu izmišljene. Jedino ono što možemo izvorno da radimo jeste upravo: pesmovati i misliti. Dok pesmujemo mi već pesmujemo sâmo pesmovanje, i, obratno, dok mislimo, mi se nalazimo u  suštosti mišljenja.


  • 1 Up.: Martin Heidegger: Uvod u metafiziku (nem. original: Einführung in die Metaphysik, prvo izdanje Tübingen 1953). Ovde navod uzet iz srpskohrvatskog prevoda navedenog dela, Beograd 1976, str.143.
  • 2 Martin Heidegger, nav. rad, str. 211 srpskohrvatskog prevoda.
  • 3 Martin Heidegger, nav. rad, str. 211 srpskohrvatskog prevoda.
  • 4 Martin Heidegger: Die Grundfrage nach dem Sein selbst , u: „Heidegger Studies“, Vol. 2, 1986, str. 9. Ovaj tekst Heidegger je 1946 godine u Todtnaubergu diktirao J. Beaufretu na temelju Beaufretovih pitanja. Prim.B.T.
  • 5 Martin Heidegger: nav. rad, str. 10
  • 6 Martin Heidegger: Die Frage nach dem Sein, u: „Heidegger Studies“, Vol. 17, 2001, str. 9. Navedeni tekst pripada, zajedno sa još četiri kratka rada, jednom svežnju koji nosi naslov: Das Sein (Ereignis). Ein Entwurf. Frühjahr 1937. Iz toga svežnja u «Heidegger Studies» u broju 15, 1999, objavljen je i tekst: Das Sein (Ereignis). Ovi tekstovi, stoga, kako primećuje F.-W. von Herrmann, pripadaju, vremenski i tematski, rukopisu Beiträge zur Philosophie (Vom Ereignis) koji je objavljen u celini 1989 u svesci 65 Heideggerovih GA. Prim. B.T.
  • 7 Up.: nav. rad, str. 11
  • 8 Martin Heidegger, nav. rad,  str. 11
  • 9 Martin Heidegger, nav. rad, str. 13
  • 10 Martin Heidegger:  Uvod u metafiziku, srpskohrvatski prevod, 1976,  str. 171
  • 11 Martin Heidegger, nav. rad, str. 171
  • 12 Martin Heidegger, nav. rad, str. 171
  • 13 Martin Heidegger, Die Geschichte des Seyns,  u: GA, Bd. 69, „Vittorio Klostermann“, Frankfurt am Main, 1999
  • 14 Martin Heidegger: Anaksimandrov fragment / Der Spruch der Anaximander, srpskohrvatski prevod u: Martin Hajdeger: Šumski putevi, Beograd 2000, str. 260
  • 15 Martin Heidegger: Bit jezika / Das Wesen der Sprache, u: M. Heidegger: Unterwegs zur Sprache, „Neske“, 1959, S. 196. Srpskohrvatski prevod u: M. Heidegger: Kraj filozofije i zadaća mišljenja, „Naprijed“, Zagreb, 1996, str. 376
  • 16 Martin Heidegger: Bitak i vrijeme / Sein und Zeit, Zagreb 1985, str. 4. Nemačko izdanje «Max Niemeyer Verlag», Tübingen 1977, str. 4
  • 17 Martin Heidegger: Bitak i vrijeme, srpskohrvatski prevod str. 8, odnosno str. 8 nemačkog originala
  • 18 Martin Heidegger: Prolegomena zur Geschichte des Zeitbegriffs (Sommersemester 1925), GA bd. 20 1979, str. 405
  • 19 Martin Heidegger: Biće i vrijeme, nav. srpskohrvatsko izdanje, str. 9, i, takodje, str. 9 nem. originala
  • 20 Martin Heidegger: Biće i vrijeme, nav. srpskohrvatsko izdanje, str. 12, i, takodje, str. 12 nem. originala
  • 21 Martin Heidegger: Biće i vrijeme, nav. srpskohrvatsko izdanje, str. 14, nem. izd., str. 13.
  • 22 Up.: M. Heidegger, nav. rad, str. 17 sh prevoda i str. 16 nem. originala
  • 23 Up.: M. Heidegger, nav. rad, str. 18 sh prevoda i str. 17 nem. originala
  • 24 Martin Heidegger: Biće i vrijeme, str. 36 sh prevoda i str. 32 nem. originala
  • 25 Martin Heidegger, nav. rad, str. 185 sh prevoda i str. 162 nem. originala
  • 26 Martin Heidegger: Hčlderlins Hymnen ‚Germanien’ und ‚Der Rhein’, GA, Bd. 39, 1980, str. 218
  • 27 Ovakvo stanovište sadržano je i u mišljenju Güntera Wohlfarta. Up.: G. Wohlfahrt: Sprache und Dichtung, u: Sprache denken. Positionenen aktueller Sprachphilosophie, prir. Jürgen Trabant, Frankfurt/M, 1995, str.122
  • 28 Günter Wohlfahrt, nav. rad, str. 122
  • 29 Martin Heidegger: Logos (Heraklit, Fragment 50), u: M. Heidegger: Vorträge und Aufsätze, Teil III, „Günther neske“, Pfullingen 1967, str. 3-25. Srpskohrvatski prevod u: M. Hajdeger: Predavanja i rasprave, Beograd 1999, str. 183.
  • 30 M. Heidegger, nav. rad, str. 170 sh prevoda
  • 31 Martin Heidegger: Das Wesen der Sprache, u: Unterwegs zur Sprache, „Neske“, Pfullingen 1959, S. 210. Srpskohrvatski prevod: M. Heidegger: Bit jezika, u: Kraj filosofije i zadaća mišljenja, Zagreb 1996, str. 389.
  • 32 Martin Heidegger: Das Wesen der Sprache, u: Unterwegs zur Sprache, „Neske“, Pfullingen 1959, str. 185. Sh prevod nav. izd. str. 367
  • 33 Martin Heidegger: nav. rad, str. 368 sh prevoda i str. 185-186 nem. originala
  • 34 Martin Heidegger: nav. rad,  str. 368 sh prevoda i str. 186 nem. originala
  • 35 Martin Heidegger: O humanizmu, u: Kraj filosofije i zadaća mišljenja, Zagreb 1996, str. 154, odnosno str.331 nem originala u Wegmarken,GA, Bd. 9, 1976
  • 36 Martin Heidegger: nav. rad, str. 193 sh prevoda i str. 361 nem. originala
  • 37 Martin Heidegger: O humanizmu, sh prevod str. 153, odnosno str. 331 nem. originala
  • 38 Martin Heidegger: Anaksimandrov fragment / Der Spruch der Anaximander, u GA, Bd. 5, str. 274
  • 39 Martin Heidegger: nav. rad, str 291 sh prevoda, u: Šumski putevi, Beograd, 2000.
  • 40 Martin Heidegger: Put ka jeziku / Der Weg zur Sprache, sh prevog u: Mišljenje i pevanje, Beograd, 1982, str. 237, odnosno u Unterwegs zur Sprache, GA 12, str. 257 originala
  • 41 Martin Heidegger: Hölderlins Hymne ‚Andenken’, u: GA 52, str. 6-7 originala.
  • 42 Martin Heidegger: Der Ursprung des Kunstwerks, Frankfurt a.M. 1980, str. 60
  • 43 Martin Heidegger: Wozu Dicher? / Čemu pesnici?, u: Holzwege, GA, Bd. 5, 1977, str. 316, sh prevod u Šumski
  • putevi, Beograd, 2000, str. 249
  • 44 Martin Heidegger: Über den Anfang, u: M. Heidegger, GA 50, 2005, str. 149
  • 45 Martin Heidegger, nav. rad, str. 150
  • 46 Martin Heidegger: nav. rad, str. 151
  • 47 Martin Heidegger: Hölderlins Hymnen ‚Geramanien’ und ‚Der Rhein’, GA Bd. 39, Frankfurt am Main 1980, str. 30
  • 48 Martin Heidegger: Einleitung in die Philosophie. Denken und Dichten, u: M. Heideggger, GA, Bd. 50, Abteilung II. Vorlesungen 1919-1944,  Frankfurt am Main 1990, str. 113
  • 49 Martin Heidegger: Hölderlins Hymnen ‚Germanien’ und ‚Der Rhein’, nav. izd. str. 237 nem. originala i str. 204 prevoda na srpskohrvatski  Hölderlinove himne ‚Germanija’ i ‚Rajna’,  izdanje „Demetra“, Zagreb 2002, preveo Ivan Bubalo.
  • 50 O tome na analitičan način piše u svojoj knjizi Jörg Appelhans: Martin Heidegger ungeschriebene Poetologie, Max Niemeyer Verlag, Tübingen 2002, str. 12-67 i dalje. Takodje: Friedrich-Wilhelm von Herrmann: Die zarte, aber helle Differenz. Heidegger und Stefan George, Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main 1999; Ansagar Maria Hof: Das Poetische der Philosophie, Bonn 2002, str. 139-207; Susanne Ziegler: Zum Verhältnis von Dichten und Denken bei Martin Heidegger, Atempto Verlag, Tübingen 1998, str. 31-62. Prim.B.T.
  • 51 Martin Heidegger: Nietzsches Metaphysik, GA, Bd. 50 1990, str. 103, odnosno str. 95
  • 52 Martin Heidegger: Šta je to – filosofija? /Was ist das – die Philosophie?, originalno izdanje Günther Neske, Pfullingen, 1956, str. 45, sh izdanje u: M. Heidegger: Kraj filosofije i zadaća mišljenja, Zagreb 1996, str. 281
  • 53 Heideggerovi stavovi ovde su dati na način kako ih komentariše Friedrich-Wilhelm von Herrmann u knjizi Die zarte, aber helle Differenz.  Heidegger und Stefan George, Vittorio Klostermann, Frankfurt a.M. 1999, str. 110. Prim. B.T.
  • 54 Friedrich-Wilhelm von Herrmann, nav. rad, str. 110
  • 55 Friedrich-Wilhelm von Herrmann, nav. rad, str. 168
  • 56 Up.: Friedrich-Wilhelm von Herrmann, nav. rad, str. 169
  • 57 Martin Heidegger: Das Wesen der Sprache, u: Unterwegs zur Sprache, Neske, Pfullingen 1959, str. 196; sh prevod u: M. Heidegger: Bit jezika, u knjizi Kraj filozofije i zadaća mišljenja, Naprijed, Zagreb, 1996, str. 376-377
  • 58 Martin Heidegger: Nur noch ein Gott kann uns retten, u: „Der Spiegel“ 23 (1976, str. 214
  • 59 Ansagar Maria Hof: Des Poetische der Philosophie, Bonn 2002, str. 176
  • 60 Martin Heidegger: Poreklo umetničkog dela /Der Ursprung des Kunstwerkes (1935/36), u: M. Heidegger: GA, bd. 5,  1977, str. 62
  • 61 Martin Heidegger: Hölderlins Hymnen ‚Germanien’ und ‚Der Rhein’, GA, Bd. 39, str. 257
  • 62 Ansgar Maria Hof: nav. rad, str. 188
  • 63 Martin Heidegger: Der Spruch des Anaximander (1946), u: GA, Bd. 5, str. 328, sh prevod u: M. Heidegger: Šumski putevi, Beograd, 2000, str. 260
  • 64 Ansgar Maria Hof: nav. rad, str. 190
  • 65 Martin Heidegger: Wegmarken, GA, Bd. 9, str. 331

ЛеЗ 0004915

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s