Мисија „ЗАВЕТИНА“

Све има своју цену! Издавање часописа није исто што и природа ждребета. Нису потребне коцке шећера. Потребно је нешто друго…Часописе „Заветина“ не издржава држава

____________________________________________

Шума коприва крај пута. јун 2013.

Заветине постоје скоро 30 година, као Пишчева издања. Као својеврсна уметничка моба. Удруживање дара и мара слободних појединаца, без обзира на веру, језик, национално порекло, показало се као најжилавије у српској култури. Пишчева издања су преживела многе бродоломе, катастрофе, распаде држава и породица, система, једноумља и бирократску кочоперност.

Часописе Заветина не издржава држава, моћни ментори из таме или неки други заштитници. Издржава их претплата, купци, ретки дародавци. Али понајвише их издржава упорност, Бог, можда инат и жеља за друкчијим.

Подршка часописима Заветина долазила је, зачудо, од оног света коме су се окретали, у своје време, издавачи Српског књижевног гласника. «Истина и лаж су супротности. Достојанство и модерност не иду руку под руку. Као ни политика. Баш због тога, уреднички напори М. Лукића, а посебно његова критичарска делатност, рад на превредновању у српској књижевности, представљају изванредну и посебну “грађу” за изучавање примењене етике и морала у нашој уметничкој књижевности друге половине 20. века, као и почетка 21. века…..“ (Миодраг Мркић, већ наведени рад, стр. 32) То је написао човек кога су «Заветине» жестоко критиковале. Први критичар, који је, у српској књижевности написао књигу о – превредновању. «…Свака права критика је истовремено и имплиците самокритика, аутокритика. Нека манифестна поетика, филозофија. Дакле, критиковани писци не треба да брину. (…) Приређивач и оцењивач моје споменуте књиге провокативно мисли; асоцијације које подстиче нису књишке, конфекцијске. За разлику од текуће критике, којом доминира одаџијси дух са наказном маском тзв. професорског свезналаштва, приређивач је оцењивач друге феле…. Сигурно би било добро када би се нашао неко од млађих људи, који следи Лукићево поштење, искреност, жустрину и уверења, који би смогао снаге да састави један зборник одаџијско – бирократских – официјелних критика!…» (Мркић, исто, стр. 25)