Случај Европске Уније

….
Случај Европске Уније
Једноставно речено, последњих двадесет година светом је владао Вашингтон а Европом Брисел, и они су имали ексклузивно право да осмисле и историјску истину о Другом светском рату и ономе што они зову антифашистичком традицијом Европе при томе мислећи на антифашистичке основе Европске уније.

Ма колико наизглед смешно и банално звучи да се неко уопште озбиљно бави профилисањем (па и измишљањем) некаквих антифашистичких корена ЕУ, то се ипак дешава и то није неважна ставка у конструисању онога што се назива „политичка коректност“ када се разматра став неког народа или државе према проблему фашизма: фашизам се као историјски феномен данас користи за обрачун са свим наслагама ксенофобије, национализма, религиозне искључивости и осталих врста политички некоректног понашања са становишта онога што бриселска бирократија сматра прихватљивим и неприхватљивим.

Европска унија јесте творевина која нема никакве наде на опстанак ако у државама – чланицама толерише нетолеранцију мотивисану расним, националним или религиозним разлозима. Тако је веома пожељно да се у непосредној историји нађе нека појава која сликовито, и то ужасним сликама и бројкама показује како изгледа свет, па и Европа када расна, верска или национална нетолеранција ескалира – те се тако фашизам (којим се дефинишу државна устројства Сила осовине у до сада највећем и најужаснијем светском рату) ту појављује као најпожељније страшило које свакодневно треба јавно спаљивати не би ли се Европљани што више удаљили од наслага нетолеранције што их носи њихова национална историја.

Да би се слика Другог светског рата довољно уклопила у потребе „антифашистичког“ политички коректног педигреа ЕУ, испоставило се да је потребно много интервенисати на историјској истини и да је – уз много баждарења – Европа постала природни баштиник слободарске и антифашистичке традиције, те је исто то захтевала и од новопридошлих чланица са истока Европе – бивших припадница совјетског лагера.
_______ Извор: видети више:Европски фашизам и словенски антифашизам: http://dverisrpske.com/sr-CS/dverjani/vladan-glisic/tekstovi/mitovi-antifasizma.php

Mladi, drski i raspušteni

JEDAN Zvorničanin šokirao je, ali i nasmejao javnost, početkom nedelje, kada je objavio oglas, u rubrici „konji“, da prodaje sina, „matorog konja“, koji neće ništa da radi, već samo spava, skita i jede. Mada verovatno šala, u ovoj situaciji prepoznali su se mnogi roditelji koji imaju problem u komunikaciji sa vlastitom decom.
Jedno ovogodišnje britansko istraživanje vezano za decu između sedam i 14 godina pokazalo je da se moć u porodici pomerila u korist dece, koja sada imaju veću kontrolu nad roditeljima nego ikada pre. Njihova reč ne samo da se sluša, već je često i presudna kada porodica kupuje, odlučuje o godišnjem odmoru, nabavlja mobilne telefone i računare… Ranije su roditelji bili gospodari kuće, a mlađi su morali da se ponašaju kako im je rečeno. Starijima, pa i bliskima, obraćali su se sa „vi“. Danas će tek retki ustati u prevozu kada uđe starac ili starica. Ako im se prekorno obrati, izazvaće salvu zadirkivanja ili čak i pogrda, sve sa onim „šta hoćeš, matori?!“ Jer, savremena kultura okrenuta je isključivo mladima i mladosti, možda i zato što je svetska populacija sve starija.

VAŽNA I DISCIPLINA
KADA roditelji pokazuju samo ljubav, a izbegavaju da disciplinuju, svaki pokušaj discipline biće shvaćen kao napad i „neljubav“. Zato deca često nemaju granice.
Tinejdžeri i mladi su opsednuti zvezdama pop kulture i trošenjem novca. Razmažene dece sve je više, istraživanja pokazuju da je danas takvo – svako treće. Psiholozi upozoravaju da su za to krivi roditelji i ubrzan životni tempo koji im ostavlja malo vremena da brinu o svojim potomcima. Doduše, i ranije su ljudi radili po ceo dan u fabrici ili na njivi, pa im deca ipak nisu bila razmažena. Ali, ranije im svoje odsustvo nisu nadoknađivali novcem. Danas to čine.

Prema mišljenju psihoterapeuta Zorana Milivojevića, poslednjih decenija se insistira da je roditeljska dužnost da usrećuju mališane:

– Detetovo osećanje sreće nastaje kada mu se ispuni želja, roditelji to onda često čine čak i kad misle da te želje nisu dobre za njega. Posledica je nastanak popustljivog vaspitanja u kojem dete upravlja roditeljem, a ne obrnuto.

Ovakav model stvara novu patologiju, razmaženu i prezaštićenu decu. Ova prva, uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u sebične, nezrele i egocentrične ličnosti, koje nemaju radne navike i slabo kontrolišu impulse, i dugo ostaju u čvrstoj simbiozi s roditeljima. Ovi drugi su pasivni, o sebi misle da su nesposobni, svet doživljavaju kao opasno mesto, i takođe su u čvrstoj vezi sa primarnim porodicama ili dominantnim partnerima.

– Mladi su uvek bili buntovni i borili se protiv autoriteta, uključujući roditelje, i obezvređivali ih. Uvek su želeli sve i odmah, sa minimumom ulaganja. To je u prirodi tih godina i potrebe da se što pre bude odrastao, odakle potiču i zahtevi za uvažavanjem njihovog mišljenja, ma kakvo ono bilo. U sadašnje vreme, uz to, neki od njih, pragmatičniji, racionalniji, žele i očekuju da kroz život prođu što bolje, sa što manje truda. Po pravilu, što su nezadovoljniji sobom to više žele lakša i spektakularnija rešenja. Srećom, većina njih ipak ima realno poimanje života i realna očekivanja, vrlo su vredni, trude se i ulažu u svoje živote – smatra prof. dr Vojislav Ćurčić iz KBC „Dragiša Mišović“.
On dodaje da su neke osobine i ponašanja možda u kontekstu životnih i moralnih vrednosti problematični, ali su za vreme i trenutak u kome oni žive verovatno dobri. Sve generacije se prilagođavaju vremenu i okolnostima u kojima rastu, pa i ova. To može da se ne dopada starijim generacijama, ali je funkcionalno.

Naravno da su roditelji kreatori svoje dece i od najvećeg uticaja na njih, ali je sve veći značaj vršnjaka, ulice, škole, medija, elektronskih komunikacija i društvene sredine na formiranje mladih. Kao i sve druge generacije, i ova živi u svetu koji su stvorili odrasli, pa je odgovornost podeljena.

– Pogrešan je stav da su mladi uvek u pravu, ali to je više izraz nemoći odraslih a ne realne situacije. Zato odrasli imaju odgovornost da postave granice i pravila, jer mladi to ne mogu, ne zbog nemanja pameti, već zbog nezrelosti i nemanja iskustva.
Psiholog Prvoslav Plavšić veruje da negativne osobine novih generacija ne preovlađuju, mada jesu široko rasprostranjene. Nabraja brojne uspehe mladih u školama, sportu, stvaralaštvu i kritikuje medije koji o tome ne govore više, već daju publicitet svemu devijantnom:

– Bilo bi lako reći da su nam deca takva kakvi smo mi, odnosno kakvo nam je društvo. To često čujemo i, mada ima istine, to je previše sažet i nepotpun odgovor. Mladi tokom odrastanja primaju mnoge pouke i poruke, trpe razne uticaje, ali se i sami bore sa pojavama i ljudima. Nisu svi ti uticaji loši i deca nisu plastelin, već individue koje „od malih nogu“ nešto hoće, a nešto neće. Tu njihovu uslovnu žilavost ne cenimo koliko zaslužuje, a da nje nema bili bismo svi isti. Dvoje dece iz iste porodice, uprkos istom vaspitanju, često ne kreću istim putem.

JOŠ IMA ŠANSE
MLADI koji ostanu površni, razmaženi, lenji potrošači, produbljuju i svoj i naš problem, i često se ne vraćaju na ono što površno nazivamo „pravi put“ – smatra Prvoslav Plavšić. – Oni se postepeno suočavaju sa novim problemima, od zakonskih do socijalnih, od porodičnih do ličnih i emotivnih. Srećom, stvari nisu tako crne kakve nam se čine dok pratimo medije. Srbija još ima dosta duha, razboritosti i vedrine, koje ni siromaštvo, očajna privatizacija, grabež, organizovani kriminal i zaglupljujuća estrada nisu uništile.
Ponašanje mladih je uslovljeno i situacijom u društvu i neposrednoj okolini. Istraživanja njihovih uzora pokazuju da tu retko nalazimo poznate ličnosti iz kulture, nauke, umetnosti, ali je mnogo onih iz različitih segmenata estrade.

– Važno je biti poznat i aktuelan. Umesto mukotrpnog učenja ili rada sa neizvesnim statusom u društvu lakše se prihvata neposredan uspeh i materijalno blagostanje. To postaje model kojem se teži. Istovremeno, to pokazuje i poraz naših institucija – od porodice i škole, do socijale i rada, privređivanja. Ako u spornim situacijama stvar morate da „uzmete u svoje ruke“ jer nemate na koga da se oslonite, brzo se stiže do nezadovoljstva, razočaranja i problematičnog ponašanja – uveren je Plavšić.

Mladi su nezadovoljni neposrednim učinkom prethodnih generacija. Oni se, često s pravom, bune. Raste međugeneracijski jaz i više neće da čine ono što se od njih očekuje. Snažniji pokušavaju nešto drugo, ostali postaju tek jetki kritičari, drski i osorni:

– Za celu situaciju nekad su krivi popustljivi roditelji, nekada škola (i sama u problemima), a uvek društvo ili pojedinci – od političara i poslanika do tajkuna ili nekompetentnih činovnika. Porodicu stavljam na prvo mesto, ali naše porodice više nemaju snagu i uticaj da bi se borile za izrastanje valjane generacije. One se iscrpljuju u površnoj i lažnoj podršci samo svojoj deci. Zamenica „naše“ gotovo je iščezla iz upotrebe.

Mladi, drski i raspušteni | Društvo | Novosti.rs.

УЗДАСИ / Коља Мићевић

Листајући српске књижевне часописе
_______________________________________

корице часописа ОСВИТ

корице часописа ОСВИТ

АХ

Ух, ох, их, ех, ах:
та глава плава спава
и не сања страх.

Ух, ох, их, ех, ах:
лов на оловна слова
диже у сну прах.

Ух, ох, их, ех, ах:
наспрам нас прам
памети лети врабац плах!

Ух, ох, их, ех, ах:
простор постао просто
ропство за наш мах.

Ух, ох, их, ех, ах:
ход од плода до плода
које тајно брах.

(варијација)

Ух, ох, их, ех, ах:
ход од плода до ллода
чији укус знах.

Ух, ох, их, ех, ах:
не боли Небо него
Бог и његов дах.

Ух, ох, их, ех, ах:
ту сва сенуз клавсен снен,
наш праотац Бах.

Ух, ох, их, ех, ах:
рђаво вођа Ђаво
размешта наш грах.

ЕХ

Ах, ух, ох, их, ех:
с њим лудим удим блудим
где сам некад бех.

Ах, ух, ох, их, ех!
Збиљин фитиљ шиљим: циљ
им звездани смех.

Ах, ух, ох, их, ех:
ма шта та Машта штампа
бићу њезин мех!

Ах, ух, ох, их, ех:
већ режу свежу врежу
да наплате цех.

Ах, ух, ох, их, ех:
с милим мислима силим
нас двоје на грех.

ИХ

Ех, ах, ух, ох, их:
мој цар Моцарт оца рт
оцрта кроз стих.

Ех, ах, ух, ох, их:
ти сати сити
сете тако гладне њих.

Ех, ах, ух, ох, их:
које боје, Зло моје,
пун бојазни пих?

ОХ

Их, ех, ах, ух, ох:
језним Језиком језих
кад у Сан уђох.

УХ

Ох, их, ех, ах, ух:
клишеј кишеје лишен
шуме који чух.

Ох, их, ех, ах, ух:
можда мора мошт мождан
да размашта Дух!

Ох, их, ех, ах, ух:
пола стола сол бола
а остало Крух.
_______ Извор: ОСВИТ, часопис за књижевност, уметност, културу. Година „, бр. 4. Јануар – фебруар 1992. Уредништво Михајло Дедић, Душан Јањић, Тихомир Петровић, Срђан Марковић, Саша Хаџи Танчић (гл. уредник). (Издавач „Наша реч“, Лесковац). – Видели сте кога препоручују на предњој страни корица овог часописа. Мићевићеве песме су штампане на стр. 56-58.. Мој огроман оглед ЛИБЕРТЕНСКА (ИС)ПОВЕСТ, штампан је на стр. 96 – 105.) Остало је необјашњено како је редакција овог часописа дошла до мога текста, јер ја сам тај текст био послао Летопису Матице Српске у Нови Сад. Како је из Новог Сада стигао у Лесковац, у редакцију, у којој ја никог никада нисам познавао? Ако ми верујете на речи – сам ђаво зна!…