Samome sebi / Marko Aurelije

Marko Aurelije Antonin SAMOME SEBI

DRUGA KNJIGA*
1. U zoru reci samome sebi: Danas ću naići na nametljivog, neblagodarnog, drskog, preprede-nog, sklonog klevetama i nedruželjubivog čoveka. Sve te osobine imaju ljudi, jep ne znaju šta je dobro i zlo. Meni, međutim, zato što znam da je suština dobrog u lepom, a suština zla u ružnom, da je i čo-vek koji greši u srodstvu sa mnom – možda ne po krvi i po začetku, ali po duhu i po tome što je bo-žanskog porekla – meni nijedan od njih ne može na-uditi, jep ne može niko da me navede na sramno de-lo. Ja se ne mogu ljutiti ili biti neprijateljski raspo-ložen ni prema rođaku. Jer smo mi stvoreni za za-jednički rad, kao ruke, noge i trepavice, i kao gornji i donji zubi. Kad bismo radili jedan protiv drugoga, bilo bi to protivno prirodi: a ljudi rade jedan protiv drugoga ako se jedan na drugoga ljute ili se međusobno izbegavaju.

znak prepoznavanja

znak prepoznavanja

2. Sve što jesam i sve što predstavljam, to je
ovo malo mesa, malo daha i razum-vladar. Zato,
odbaci knjige! Ne dozvoljavaj da te i dalje bune!
Nemaš za to vremena! Prezri ovo bedno meso kao
da si već na samrti! Ono nije ništa do krv, kosti i
splet nerava, vena i arterija! Promisli i o tome šta je
tvoj dah. Nestalni vetar koji ti u jednom trenutku
izbacuješ, a u drugom opet uvlačiš! A treće u tebi je
razum, vladajući deo. Seti se da si star. Ne dopuštaj,
dakle, da ti razum robuje. Ne daj mu da ga neprijatelj-
ski nagoni povlače tamo-amo! A osim toga, ne ljuti se
na svoju sadašnju sudbinu i ne kukaj nad budućom!
3. Božja su dela puna proviđenja. Slučajni
dogadaji nisu neprirodni. Oni su povezani i ispre-
pletani rukom proviđenja. Sve izvire iz njega. A na-
poredo s njim ide Nužnost i ono što koristi svemu,
a čiji si ti samo sićušni delić. Ono što stvara priroda
celokupnoga sveta, medutim, i čime se ona održava,
korisno je i za svaki pojedini njen deo. A svet se
održava tako što se elementi i tela nastala od njih
menjaju. – Neka ti to bude dovoljno i kao neka vrs-
ta principa. A da bi jednoga dana mogao umreti
uistinu radosno, iskreno i od srca blagorodan bo-
govima, a ne gunđajući, odbaci žed za knjigama!
4. Seti se koliko si to odlagao i kako si često
propuštao i nisi iskoristio priliku koju su ti dali bo-
govi! Ipak je krajnje vreme da postaneš svestan toga
šta je svet čiji si ti samo jedan mali deo, i ko je vla-
dar sveta, čiji si ti izliv. I da je veoma ograničeno
tvoje vreme, pa ako ga ne upotrebiš na to da isteraš
mrak iz duše, ono će proći nepovratno i biće svr-šeno s tobom, jer se više neće vratiti.
5. U svakom trenutku i kao Rimljanin i kao
muž hrabro misli na to da svoje predstojeće poslove
moraš obaviti sa ozbiljnim i neusiljenim dostojan-
stvom i ljubavlju prema ljudima, slobodno i pravi-
čno i da sve ostale misli odstraniš da bi mogao saču-
vati svoje spokojstvo. U tome ćeš uspeti ako sve što
radiš radiš svestan toga da bi to moglo biti poslednje
delo u tvome životu, daleko od svake besciljnosti i bez
strasne mržnjeprema odluci razuma, bez pretvaranja
i sebičnosti i bez roptanja na sudbinu koja ti je dode-
ljena. Vidiš li kako je sićušno ono što treba savladati
da bismo mogli voditi srećan i bogobojažljiv život. Jer
ni bogovi ne traže ništa više od onoga koji ovo ispuni.
6. Muči se, dušo, muči se! Nećeš više imati
vremena da samoj sebi ukazuješ počast. Jer svako
od nas ima samo jedan život. Tvoj je već skoro pro-
šao i, pošto samu sebe nisi poštovala, tražiš sad spa-
senje u dušama drugih.
7. Da li te uznemiravaju događaji koji se zbi-
vaju van tebe? Potrudi se da jednom naučiš nešto
zaista korisno i prestani da lutaš. A čuvaj se i druge
zablude: jersu budale oni koji se celog svoga veka
trude i muče, a nemaju pred očima cilj prema kome
bi mogli usmeriti svoje težnje i misli.
8. Teško je naći čoveka koji će biti nesrećan
/.ato što se ne brine o onome što se zbiva u dušama
drugih ljudi. A oni koji ne vode računa o pokretima
svoje sopstvene duše, moraju bezuslovno biti nesrećni.
9. Uvek moraš razmišljati o prirodi celine, i
svojoj sopstvenoj, o tome kakav je odnos tvoje pri-
rode prema onoj drugoj, kakav je delić i kakve ce-
line tvoja priroda, i da nema nikoga koji bi te mo-
gao sprečiti da uvek radiš i govoriš shodno prirodi
čiji si ti delić.
10. Govoreći o porocima – ukoliko je uopšte
moguće praviti poređenja sa običnim pojmovima –
filozof Teofrast1 veli da su teži prestupi učinjeni iz
požude nego oni koji se vrše u gnevu. Gnevan čovek
ne sluša razum, ali čini to s nekim bolom i potište-
nošću; onaj, međutim, koji greši iz požude, pobu-
đen nasladom, manje je obuzdan i manje muško u
svome grehu. Zato je Teofrast s pravom i kao pravi
filozof rekao da teže prekore zaslužuje prestup izvr-
šen pod uticajem naslade nego onaj koji se učini u
bolu: gnevan čovek, uopšte, više liči na čoveka koji
je prvo pretrpeo nepravdu, pa je onda u bolu zbog to-
ga postao srdit. A onaj drugi je sam poželeo da učini
greh, jer je dozvolio da ga požuda na to navede.
11. Neka svako tvoje delo, svaka reč i svaka pomisao budu takvi kao da je mogućnost tvoga odlaska iz ovoga života već tu. A, ako ima bogova, onda odlazak od ljudi nije ništa strašno. Jer te oni, svakako, neće gurnuti u zlo. Ako, međutim, bogova nema, ili ako se oni ne brinu za prilike u kojima se ljudi nalaze, šta je onda život na ovome svetu bez njih i njihovog proviđenja? Ali oni postoje, brinu se o Ijudskim stvarima i oni čoveku pružaju mogućnost da ne padne u istinsko zlo. Cak i kad bi postojalo još neko drugo zlo, oni bi se pobrinuli da od svakog pojedinog čoveka zavisi hoće li ga to zlo zadesiti ili neće. A kako bi ono što samoga čoveka ne čini sla-bijim moglo učiniti da njegov život bude gori? Pri-roda svemira ne bi učinila takvu grešku ni iz nezna-nja, ni – ako je imala znanje – iz nemogućnosti da tako nešto spreči ili popravi. Ne bi ni iz nemoći ni zbog nesposobnosti pogrešila toliko da bi i dobrim i zlim ljudima, ne praveći razliku među njima, po-klanjala i dobro i zlo. Ali smrt i život, slava i odsu-stvo njeno, bogatstvo i siromaštvo, sve to pripada i dobrim i rđavim ljudima, jer sve te stvari nisu ni lepe ni ružne. Stoga ne spadaju ni u dobro ni u zlo. 12. Kako brzo prolazi sve, na ovome svetu Ijudi, a u večnosti uspomena na njih. Takva je priro-da svih vidljivih stvari, a naročito onih koje nas ma-me nasladom ili plaše tegobom, ili koje prazna do-mišljatost čini čuvenim. Dužnost našeg razuma je da shvati kako su one malo vredne i dostojne prezre-nja, kako su prljave, prolazne i mrtve. Ko su oni koje njihova mišljenja i reči čine slavnim? Sta je smrt? Ako je budeš posmatrao samu za sebe, i ako kritički odba-ciš sve ono što joj mašta pripisuje, svu onu strahotu, naći ćeš u njoj samo delo prirode. A onaj koji se plaši dejstva prirode, taj je dete. Smrt, međutim, nije samo delo prirode, nego i delo koje prirodi koristi. Kako i kojim delom svoje prirode je čovek naslutio božanst-vo? I šta je sa njim, sa tim delom čovekovim?

______________
*U drugoj glavi Marko Aurelije govori: Seti se da si star. Car u to vreme nije mogao biti stariji od 50 godina. To je svakako karakte-ristično za njegove poglede na život.
1 Teofrast (Theophrastos) je bio naslednik velikog filozofa Aris totela (384-322). Živeo je od 372-287. Vrlo ućen (istorija filozofije botaničar, pisac mnogo čitanih „Karaktera“).

_____ Izvor: Samome sebi / Marko Aurelije, Dereta, Beograd, 2008, 220 str. 17. cm; str. 53-57

Advertisements

Sijamska mačka: Čuvar kraljevskih riznica

Elegantna i graciozna, izduženog tela i trouglaste glave, sijamska mačka je oličenje orijentalne lepote, a njen lik je još od davnina bio prisutan u predanjima njene postojbine, Sijama.
Kažu da je sve do 1927. godine, tokom ceremonije krunisanja, ova mačka simbolično predstavljala dušu sijamskog kralja i imala veoma značajnu ulogu u drevnom kraljevstvu koje danas nazivamo Tajland.

Legenda

Prema predanju, sijamki je bio poveren veoma važan zadatak: da bude čuvar hramova i kraljevskih palata gde su bile skrivene svete posude i dragoceni predmeti. Da bi ozbiljno obavila ovu misiju, sijamka nije skidala pogled sa ovih predmeta i toliko se predano posvetila svom zadatku da je, na kraju, postala razroka. Niko ne zna šta je u ovim pričama izmišljeno, a šta istinito, ali sasvim je izvesno da sijamka ima u sebi nešto posebno i neuhvatljivo, fascinantno.

Narav Sijamka važi za živahnu, brbljivu i hiperaktivnu mačku koja se vere svuda po kući, i cepa zavese i presvlake, što u prvom trenutku može da obeshrabri budućeg vlasnika. Međutim, iskustva većine odgajivača sijamki govore sasvim suprotno, da se ova mačka lako prilagođava mirnom porodičnom životu, veoma je privržena vlasniku i u stanju je da satima sedi uz njega.

Prvi standard za sijamku sastavljen je 1889. godine u Velikoj Britaniji. Kasnije su se pojavili i ostali, izdati u drugim zemljama. U njima je sijamka predstavljena kao mačka atletske građe i izduženih linija. Vitka i mišićava, ona na skladan način objedinjuje fini skletet sa gipkom i čvrstom muskulaturom. Izduženu liniju tela sa dugačkim nogama još više ističe dugačak i tanak rep. Glava je poput izduženog trougla čije su konture naglašene oblikom velikih ušiju, širokih u osnovi, i položajem očiju koje su nagnute prema nosu.

Kod sijamke, po pravilu, sve treba da je u ravnoteži, a opšti sklad ne sme biti narušen ni najmanjim odstupanjem u građi. Dozvoljene su tri vrste profila: sasvim ravan, blago ispupčen i onaj sastavljen iz dve ravni, kod koga se ravan čela bez pregiba nadovezuje na ravan nosa. S prednje strane, glava je srednje veličine, trouglasta i izdužena. Obrazi su ravni, ali kod odraslih mužjaka mogu da budu i puni. Nos je spreda širok i savršeno se uklapa u trouglastu liniju glave. Iz profila je dugačak i prav. Brada je čvrsta, u liniji sa vrhom nosa, a vilice su srednje veličine.

Oči boje safira, koje su nešto najprivlačnije na ovoj mački, treba da su što intenzivnije plave, srednje veličine i orijentalnog tipa. Bademastog oblika, lepo razmaknute i nagnute prema nosu, one su u savršenom skladu sa trouglastim oblikom glave. Uši su velike, u osnovi široke i oblikom se uklapaju u trouglastu liniju glave. Dugačak, tanak i elegantan vrat omogućuje da glava bude odvojena od ramena što takođe doprinosi gracioznosti sijamske mačke.

Odlike

Vitka i elegantna, ova mačka ima telo orijentalnog tipa i srednje veličine, što se može sažeti u tri reči: dugačko, valjkasto i čvrsto. Ramena su iste širine kao i bokovi. U standardu sijamke stalno se provlače dva pojma, vitak i dugačak, što važi i za tanak i zašiljen rep koji je u savršenom skladu sa dužinom tela i nogu. Noge su takođe tanke i dugačke, finih kostiju i čvrste muskulature, u skladu sa dužinom tela.

Prekrivena veoma kratkom, zbijenom, svilenkastom i sjajnom dlakom, čvrsto priljubljenom uz telo, sijamka ne skriva nijedan detalj u svojoj građi. Kad je reč o boji, ova mačka je colourpoint, sa tamnim obeležjima na licu, ušima, šapama i repu, a karakteristična tamna maska znatno doprinosi njenom tajanstvenom izgledu. Fantomska obeležja smatraju se nepoželjnim, ali se tolerišu kod tabby primeraka.

Smatra se da sijamka tek u trećem ili četvrtom mesecu dobija definitivnu boju dlake. Isprva su mačići potpuno beli, oko jedanaestog dana na rubovima ušiju i na nosu pojavljuje se braon boja, sedamnaestog dana tamnobraon boja prekriva ceo nos, a na repu se takođe pojavljuju tamnije nijanse. Sa mesec dana, maska na licu postaje tamnija i dopire do očiju, a rep je potpuno obojen, mada još zadržava svetliju nijansu. U uzrastu od mesec i po, sijamkine uši su gotovo potpuno obojene, a pigmentacija nosa je praktično crna. Sa dva i po meseca rep je još tamniji, a sa četiri mačići dobijaju konačnu boju, maska je potpuno formirana, uši i rep su lepo obojeni, a pigmentacija dostiže crne nijanse.

Kod nekih mačića, već u uzrastu od dva do tri meseca primećuju se tamnije nijanse, da bi im dlaka posle toga opet postala svetlija i s godinama brže ili sporije počela da tamni, zavisno od genetskih faktora. Doyvoljene su slede’e boje kod sijamki: colourpoint, tabby, kornjačevina, crna, čokoladna, plava, lila, riđa, krem i bela. Standard ne prihvata bele mačke sa raznobojnim očima, kao ni cimetaste, srnaste, srebrnaste i bikolor primerke. Na izložbama nema mesta za sijamke neprihvatljivih boja. Takođe nisu dozvoljene tamne mrlje na stomaku i bokovima, kao ni fantomske oznake, mada se one tolerišu kod mladih tabby primeraka. Nije poželjno ni prisustvo belih dlaka u colourpointu. Naočari, to jest, slabo pigmentisane zone oko očiju, takođe spadaju u diskvalifikacionu manu.

Nega

Sijamka treba da bude vitka, ali ne i mršava, i zbog toga je veoma važno kako je hranimo. Smatra se da u proseku treba da jede 16 puta dnevno, mada neki nutricionisti preporučuju i 28 obroka. To znači da činijica sa hranom uvek treba da joj bude dostupna. Možemo joj davati keks za mačke, koji sadrži sve potrebne sastojke, a pri tom doprinosi i čišćenju zuba koji su kod ove rase skloni kvarenju, ali joj možemo ponuditi i hranu iz konzerve.

Jedini problem je kako hranu satima održati u dobrom stanju i odbraniti od muva i drugih insekata koji bi mogli da je zaraze. Dovoljno je u neposrednoj blizini činije ostaviti komad upijajućeg papira natopljenog sirćetom, pa da se u blizini ne pojave nijedna muva ili komarac. Tako će sijamka, kad god joj se prohte, bezbedno uzimati hranu, a da pri tom ne mora mnogo da vodi računa o svojoj liniji. Gojaznost je, naime, prilično retka pojava kod ove rase, što je samo još jedna od njenih prednosti.

Slaba tačka sijamki su zubi i zato je redovno treba voditi na pregled kod veterinara. Isto tako, veoma je slabašna u vreme predviđeno za prve vakcine, pa treba da napuni tri meseca i da bude teška najmanje 1,3 kg kako bi mogla da podnese apsolutno neophodnu vakcinu protiv leukoze. Osim toga, nema nikakvih drugih problema i može da dostigne rekordnu starost od 18-24 godine.

Velika prednost sijamke je lako održavanje. Dovoljno je da joj povremeno dobro iščetkamo dlaku, a zatim je istrljamo komadom jelenske kože da bi dobila sjaj. Ove mačke rado dozvoljavaju da ih timarimo jer uživaju u svakom kontaktu s vlasnikom.

Sijamska mačka: Čuvar kraljevskih riznica | Ljubimci | Novosti.rs.

Поново о „Ујкином дому“ / Миодраг Мркић

ПОЛИТИЧКО БИЋЕ ИЛИ ДРЖАВНИ ГРАЂАНИН

Бела Тукадруз (као молер; октобар 2013; снимак Иван Лукић)

Бела Тукадруз (као молер; октобар 2013; снимак Иван Лукић)

Можемо се ми до миле воље одрицати политике. То могу чинити и ликови романа, па и ликови романа Ујкин дом Мирослава Лукића. Они се, наравно, не одричу. Политика је део суштине човека. Паганско, рестаураторски се пише и говори – политика као „судбина“. Иако се ми „одричемо“ политике, она се нас не одриче, упркос томе што се прави да се одриче. Значи – бирократске мистификације. Они који су на власти чак траже да се полиција и војска одрекну политике, бар формално, уставно. „Извршни орган треба да буде без мозга“ – како је говорио Радомир Лукић, чувени, можда и једини наш прави правни научник у модерном времену. Мишљеновић… И село Мишљеновац.. Мислити, и по пети пут овде се сећамо Рембоа – „бити мишљен“. Мишљење и политика. Политизирати… Слободно рецимо да Мишљеновић не „бистри политику“. Он је више религиозно-мистично-филозофски осећа. Он из дубине ствари осећа да је „државни грађанин“. Свеједно што вера (Бог), и Троцки, и други мешају прсте у Мишљеновићево политичко биће. Човек не може а да није објективно и хомо политикус, па и пренатални – +“претерајмо“ – хомо фетус ембрионис политикус… Па, у крајњој линији, и пре зачећа, јер је човек и његово рађање и стварање, класно-политичко биће. Тајне „вештине управљања државом“. Изгледа она више нама управља. Она се више нама бави, а не ми њом. Ретки су они који су субјекат у целој ствари (ако их уопште има). Већина су „мишљени“. „Познавање државе“. Мишљеновић хоће да је упозна кроз религиозно-мистично-троцкистичко. Али, кључна врлина је у томе што Мишљеновић хоће да упозна државу и кроз лично искуство, опште (и сексуално) и лично размишљање, мудровање о политици. Хоће да позна „циљеве државе“, конкретне и опште. Чак и неке њене телеолошке и есхатолошке циљеве. Да упозна спољашње и унутрашње циљеве. Унутрашња трговина. Авај! – и не слути да осим трговине душама долази време и трговине не само људима, већ и њиховим органима; и да долази време да ће се у оквиру слободног тржишта ићи на Србе у сафари као на звери и да ће Милосрдни анђео са неба бомбардовати Белог анђела. Мишљеновић је умро 1977. Политика је и „мудрост и вештина опхођења појединца са људима и сналажење у животу; довитљивост и сналажење, лукавост и препреденост“. Можемо рећи да је и бонтон политика. Граница бонтон – закон и устав… Политика?! Изгледа да се закони мешају у бонтон. Бора Мишљеновић показује своју мудрост и вештину, сналажење. О томе говорим у овој мојој књизи. Он је романтичарски јунак, скоро класичне формуле: побегао у село, у природу… Побегао у тајне своје рукописе који остају у паучини са совом… На тавану… У мистичном завештању да се не отварају. Али, тај политички романтизам Мишљеновића, разочараног јунака са елементима „светског бола“ (мистично-религиозно-троцкистички) је нека основа Боре Мишљеновића. Упркос свему, Бора Мишљеновић није политикант, политикастер – није надриполитичар. Он је дорастао темама о којима говори, мисли, пише. Идеологија о којој говори и коју у пракси остварује у свом микро свету и његова политичка географија духовна је антропографија… Могли бисмо рећи да се много не служи статистиком. Да, доста занемарује и политичку економију – законе економског развитка. Ако нису у целу ствар унели пометњу, Бог, за кога неки кажу да је „сенилни деликвент“, Троцки и Мишљеновићево конкретно животно искуство – искуство „једног“ голооточанина. Значи – Мишљеновић није један. Он је синтеза, тип…, представник. И хронологија му је у основи мутна са прескоцима. Теме о којима говоре и он, и Троцки, и други, су у оквиру векова, миленијума. Подсетимо: првобитна заједница, робовласнички систем, феудализам, капитализам… и уз то прелазне фазе су дуго трајале. Свако време, свака формација, има своје колонате (прелазна форма друштвеног уређења од робовласничког у феудализам). Но, упркос свему, у свом искреном умовању Мишљеновић, бивши голооточанин (скоро му ово голооточанин дође као нека титула племићка, презиме…) је у свом тајно-рукописном стваралаштву мудар, сналажљив, окретан, опрезан, препреден, лукав и у питањима телеологије и есхатологије, и политике… Он је дирљиви представник тајног песништва код нас, баш захваљујући и политици… Из рукописне галаксије жртва идеологије; као и данас што су рукописни песници и дела њихова жртве тржишне естетике, поетике – жртве сирових и сурових естетско-поетских производних односа. Мотив тајног рукописа постоји и у мојим књигама, и у романима Богислава Марковића, и у другим. Сигурно је да и то много говори о времену. Дакле, скрећемо пажњу на, како се то каже, вишедимензионалност овог романа Мирослава Лукића. Скрећемо пажњу на Х (икс) значења. На више слојева, нивоа – како то воле да кажу садашњи критичари из „друге руке“, слободно естетског и поетског тржишта. Мишљеновић „мишљен“ од политике… Син Беле куге и њен учесник (неожењен). У суштини ствари, „кад се све сабере и одузме“- он је против политокије – рађања, стварања деце; против велике плодности. Објективно, многи елементи романа Ујкин дом (секс – еротика) су слика Беле куге. Свеједно је што ту тему Лукић не форсира. Утолико боље, јер се објективно намеће до те мере да о роману можемо говорити и као о роману са темом бела куга. А зар није и бела куга политичка ствар?… Косово… Гласање… (Данас је 13.11.2001. године. Све је плитика, иако привидно није, јер човек је по природи ствари „друштвено биће“, а кључни вид те друштвености је већ милнеијумима и држава, политика.) Мишљеновић не игнорише чињенице. Можда је оно што мисли Мишљеновић блиско Бизмарковом, који каже – „политика је уметност“. Или блиско Сервантесовом: „добро проповеда ко добро живи“. Можемо рећи да је политика импрегнирана у сва збивања, у ткиво догађаја романа. Ко не схвата, довољно је рећи да је Мишљеновић због политике био на Голом отоку и да му је „Голи оток“ променио правац и смисао живота. Рукописи… Бекство од „света“ у свет села, самоће… Својеврсна алијенација, фрустрације… Да не ширимо познате теме. Мишљеновићево политичко мишљење и осећање, и пракса, су осенчени умовањем о религији и предавањем религији, чему смо посебно поглавље посветили. Значи, специфичност: Голи оток – Комунизам – Религија (Хришћанство, Православље), троцкизам, животна пракса… – и све углавном дато у техници ретроспекције, сећања… које појачавају мистеријум живота и нарочито мистеријум будућности. Све, све је и политичко. И како волимо да кажемо: рећи акустички експресивно неутралан самогласник А је политика, јер А је, пре свега: само – (гласник), а уз то, емоционално неутралан… Толико о „само“ о „гласнику“, о „неутралности“. Дакле, све је у роману Ујкин дом (…) у крајњој линији, и политичко. На тавану су нађене Белешке попа Николаја Јакушева. Ове белешке се завршавају речима: Био сам стар да бих поново бегао и побегао на запад – од светске револуције се не може побећи. Она је неизбежна и фатална, као овдашња сељанка Весела Кадимејина… И Јакушев и остале личности, па да кажемо и садашњи филозофи, социолози…, садашња „наука“ – заборављају да су социјализам и капитализам ствар векова и миленијума. Малопре рекосмо колико су трајале друштвене формације. Ћифтински дух је нестрпљив у егоцентричности. Тај дух мисли да је он нешто вечно. И Бора Мишљеновић и други виде у ограничености оно што Троцки умује. Антикомуњарско. Игноришу Маркса, Енгелса и Лењина. „Неостварљиво“… Мисле ако је сада време рестаурације да је то коначно, задњи и последњи чин човечанства… И Велика француска револуција је имала своју рестаурацију и друге револуције. Зар по истој законитости не иду и Октобарска револуција и друге? Лењин каже „друштвени развитак иде цик-цак“. Шта значи почетак трећег миленијума за „светску револуцију“? Светска револуција није преврат, збивање тренутно, то је процес револуционарни. Дух Боре Мишљеновића није шематизован. Није ни „поштени секташ“, није догмата, није окорели разочараник. Његов дух се креће као у неком свом миљеу хришћанско-православном и троцкистичком. Све у свему, то је у односу на ортодоксни комунизам, ревизионизам, известан мешанац разочараника. Мишљеновић је литерарно, поетски разноврстан, забаван и објективно је у духовној мрежи антикомунизма. …
_______________ Напомена:
одломак из књиге Миодрага Мркића ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу. – Заветине, Београд, 2013. – 511 стр. ; ауторова слика. 24 цм. ( Библиотека ЗАВЕТИНЕ My Opera. Коло 1. Канал ФИЛТРА, књ. 8) Тираж 300 пр.