Поново о „Ујкином дому“ / Миодраг Мркић

ПОЛИТИЧКО БИЋЕ ИЛИ ДРЖАВНИ ГРАЂАНИН

Бела Тукадруз (као молер; октобар 2013; снимак Иван Лукић)

Бела Тукадруз (као молер; октобар 2013; снимак Иван Лукић)

Можемо се ми до миле воље одрицати политике. То могу чинити и ликови романа, па и ликови романа Ујкин дом Мирослава Лукића. Они се, наравно, не одричу. Политика је део суштине човека. Паганско, рестаураторски се пише и говори – политика као „судбина“. Иако се ми „одричемо“ политике, она се нас не одриче, упркос томе што се прави да се одриче. Значи – бирократске мистификације. Они који су на власти чак траже да се полиција и војска одрекну политике, бар формално, уставно. „Извршни орган треба да буде без мозга“ – како је говорио Радомир Лукић, чувени, можда и једини наш прави правни научник у модерном времену. Мишљеновић… И село Мишљеновац.. Мислити, и по пети пут овде се сећамо Рембоа – „бити мишљен“. Мишљење и политика. Политизирати… Слободно рецимо да Мишљеновић не „бистри политику“. Он је више религиозно-мистично-филозофски осећа. Он из дубине ствари осећа да је „државни грађанин“. Свеједно што вера (Бог), и Троцки, и други мешају прсте у Мишљеновићево политичко биће. Човек не може а да није објективно и хомо политикус, па и пренатални – +“претерајмо“ – хомо фетус ембрионис политикус… Па, у крајњој линији, и пре зачећа, јер је човек и његово рађање и стварање, класно-политичко биће. Тајне „вештине управљања државом“. Изгледа она више нама управља. Она се више нама бави, а не ми њом. Ретки су они који су субјекат у целој ствари (ако их уопште има). Већина су „мишљени“. „Познавање државе“. Мишљеновић хоће да је упозна кроз религиозно-мистично-троцкистичко. Али, кључна врлина је у томе што Мишљеновић хоће да упозна државу и кроз лично искуство, опште (и сексуално) и лично размишљање, мудровање о политици. Хоће да позна „циљеве државе“, конкретне и опште. Чак и неке њене телеолошке и есхатолошке циљеве. Да упозна спољашње и унутрашње циљеве. Унутрашња трговина. Авај! – и не слути да осим трговине душама долази време и трговине не само људима, већ и њиховим органима; и да долази време да ће се у оквиру слободног тржишта ићи на Србе у сафари као на звери и да ће Милосрдни анђео са неба бомбардовати Белог анђела. Мишљеновић је умро 1977. Политика је и „мудрост и вештина опхођења појединца са људима и сналажење у животу; довитљивост и сналажење, лукавост и препреденост“. Можемо рећи да је и бонтон политика. Граница бонтон – закон и устав… Политика?! Изгледа да се закони мешају у бонтон. Бора Мишљеновић показује своју мудрост и вештину, сналажење. О томе говорим у овој мојој књизи. Он је романтичарски јунак, скоро класичне формуле: побегао у село, у природу… Побегао у тајне своје рукописе који остају у паучини са совом… На тавану… У мистичном завештању да се не отварају. Али, тај политички романтизам Мишљеновића, разочараног јунака са елементима „светског бола“ (мистично-религиозно-троцкистички) је нека основа Боре Мишљеновића. Упркос свему, Бора Мишљеновић није политикант, политикастер – није надриполитичар. Он је дорастао темама о којима говори, мисли, пише. Идеологија о којој говори и коју у пракси остварује у свом микро свету и његова политичка географија духовна је антропографија… Могли бисмо рећи да се много не служи статистиком. Да, доста занемарује и политичку економију – законе економског развитка. Ако нису у целу ствар унели пометњу, Бог, за кога неки кажу да је „сенилни деликвент“, Троцки и Мишљеновићево конкретно животно искуство – искуство „једног“ голооточанина. Значи – Мишљеновић није један. Он је синтеза, тип…, представник. И хронологија му је у основи мутна са прескоцима. Теме о којима говоре и он, и Троцки, и други, су у оквиру векова, миленијума. Подсетимо: првобитна заједница, робовласнички систем, феудализам, капитализам… и уз то прелазне фазе су дуго трајале. Свако време, свака формација, има своје колонате (прелазна форма друштвеног уређења од робовласничког у феудализам). Но, упркос свему, у свом искреном умовању Мишљеновић, бивши голооточанин (скоро му ово голооточанин дође као нека титула племићка, презиме…) је у свом тајно-рукописном стваралаштву мудар, сналажљив, окретан, опрезан, препреден, лукав и у питањима телеологије и есхатологије, и политике… Он је дирљиви представник тајног песништва код нас, баш захваљујући и политици… Из рукописне галаксије жртва идеологије; као и данас што су рукописни песници и дела њихова жртве тржишне естетике, поетике – жртве сирових и сурових естетско-поетских производних односа. Мотив тајног рукописа постоји и у мојим књигама, и у романима Богислава Марковића, и у другим. Сигурно је да и то много говори о времену. Дакле, скрећемо пажњу на, како се то каже, вишедимензионалност овог романа Мирослава Лукића. Скрећемо пажњу на Х (икс) значења. На више слојева, нивоа – како то воле да кажу садашњи критичари из „друге руке“, слободно естетског и поетског тржишта. Мишљеновић „мишљен“ од политике… Син Беле куге и њен учесник (неожењен). У суштини ствари, „кад се све сабере и одузме“- он је против политокије – рађања, стварања деце; против велике плодности. Објективно, многи елементи романа Ујкин дом (секс – еротика) су слика Беле куге. Свеједно је што ту тему Лукић не форсира. Утолико боље, јер се објективно намеће до те мере да о роману можемо говорити и као о роману са темом бела куга. А зар није и бела куга политичка ствар?… Косово… Гласање… (Данас је 13.11.2001. године. Све је плитика, иако привидно није, јер човек је по природи ствари „друштвено биће“, а кључни вид те друштвености је већ милнеијумима и држава, политика.) Мишљеновић не игнорише чињенице. Можда је оно што мисли Мишљеновић блиско Бизмарковом, који каже – „политика је уметност“. Или блиско Сервантесовом: „добро проповеда ко добро живи“. Можемо рећи да је политика импрегнирана у сва збивања, у ткиво догађаја романа. Ко не схвата, довољно је рећи да је Мишљеновић због политике био на Голом отоку и да му је „Голи оток“ променио правац и смисао живота. Рукописи… Бекство од „света“ у свет села, самоће… Својеврсна алијенација, фрустрације… Да не ширимо познате теме. Мишљеновићево политичко мишљење и осећање, и пракса, су осенчени умовањем о религији и предавањем религији, чему смо посебно поглавље посветили. Значи, специфичност: Голи оток – Комунизам – Религија (Хришћанство, Православље), троцкизам, животна пракса… – и све углавном дато у техници ретроспекције, сећања… које појачавају мистеријум живота и нарочито мистеријум будућности. Све, све је и политичко. И како волимо да кажемо: рећи акустички експресивно неутралан самогласник А је политика, јер А је, пре свега: само – (гласник), а уз то, емоционално неутралан… Толико о „само“ о „гласнику“, о „неутралности“. Дакле, све је у роману Ујкин дом (…) у крајњој линији, и политичко. На тавану су нађене Белешке попа Николаја Јакушева. Ове белешке се завршавају речима: Био сам стар да бих поново бегао и побегао на запад – од светске револуције се не може побећи. Она је неизбежна и фатална, као овдашња сељанка Весела Кадимејина… И Јакушев и остале личности, па да кажемо и садашњи филозофи, социолози…, садашња „наука“ – заборављају да су социјализам и капитализам ствар векова и миленијума. Малопре рекосмо колико су трајале друштвене формације. Ћифтински дух је нестрпљив у егоцентричности. Тај дух мисли да је он нешто вечно. И Бора Мишљеновић и други виде у ограничености оно што Троцки умује. Антикомуњарско. Игноришу Маркса, Енгелса и Лењина. „Неостварљиво“… Мисле ако је сада време рестаурације да је то коначно, задњи и последњи чин човечанства… И Велика француска револуција је имала своју рестаурацију и друге револуције. Зар по истој законитости не иду и Октобарска револуција и друге? Лењин каже „друштвени развитак иде цик-цак“. Шта значи почетак трећег миленијума за „светску револуцију“? Светска револуција није преврат, збивање тренутно, то је процес револуционарни. Дух Боре Мишљеновића није шематизован. Није ни „поштени секташ“, није догмата, није окорели разочараник. Његов дух се креће као у неком свом миљеу хришћанско-православном и троцкистичком. Све у свему, то је у односу на ортодоксни комунизам, ревизионизам, известан мешанац разочараника. Мишљеновић је литерарно, поетски разноврстан, забаван и објективно је у духовној мрежи антикомунизма. …
_______________ Напомена:
одломак из књиге Миодрага Мркића ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу. – Заветине, Београд, 2013. – 511 стр. ; ауторова слика. 24 цм. ( Библиотека ЗАВЕТИНЕ My Opera. Коло 1. Канал ФИЛТРА, књ. 8) Тираж 300 пр.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s