Samome sebi / Marko Aurelije

Marko Aurelije Antonin SAMOME SEBI

DRUGA KNJIGA*
1. U zoru reci samome sebi: Danas ću naići na nametljivog, neblagodarnog, drskog, preprede-nog, sklonog klevetama i nedruželjubivog čoveka. Sve te osobine imaju ljudi, jep ne znaju šta je dobro i zlo. Meni, međutim, zato što znam da je suština dobrog u lepom, a suština zla u ružnom, da je i čo-vek koji greši u srodstvu sa mnom – možda ne po krvi i po začetku, ali po duhu i po tome što je bo-žanskog porekla – meni nijedan od njih ne može na-uditi, jep ne može niko da me navede na sramno de-lo. Ja se ne mogu ljutiti ili biti neprijateljski raspo-ložen ni prema rođaku. Jer smo mi stvoreni za za-jednički rad, kao ruke, noge i trepavice, i kao gornji i donji zubi. Kad bismo radili jedan protiv drugoga, bilo bi to protivno prirodi: a ljudi rade jedan protiv drugoga ako se jedan na drugoga ljute ili se međusobno izbegavaju.

znak prepoznavanja

znak prepoznavanja

2. Sve što jesam i sve što predstavljam, to je
ovo malo mesa, malo daha i razum-vladar. Zato,
odbaci knjige! Ne dozvoljavaj da te i dalje bune!
Nemaš za to vremena! Prezri ovo bedno meso kao
da si već na samrti! Ono nije ništa do krv, kosti i
splet nerava, vena i arterija! Promisli i o tome šta je
tvoj dah. Nestalni vetar koji ti u jednom trenutku
izbacuješ, a u drugom opet uvlačiš! A treće u tebi je
razum, vladajući deo. Seti se da si star. Ne dopuštaj,
dakle, da ti razum robuje. Ne daj mu da ga neprijatelj-
ski nagoni povlače tamo-amo! A osim toga, ne ljuti se
na svoju sadašnju sudbinu i ne kukaj nad budućom!
3. Božja su dela puna proviđenja. Slučajni
dogadaji nisu neprirodni. Oni su povezani i ispre-
pletani rukom proviđenja. Sve izvire iz njega. A na-
poredo s njim ide Nužnost i ono što koristi svemu,
a čiji si ti samo sićušni delić. Ono što stvara priroda
celokupnoga sveta, medutim, i čime se ona održava,
korisno je i za svaki pojedini njen deo. A svet se
održava tako što se elementi i tela nastala od njih
menjaju. – Neka ti to bude dovoljno i kao neka vrs-
ta principa. A da bi jednoga dana mogao umreti
uistinu radosno, iskreno i od srca blagorodan bo-
govima, a ne gunđajući, odbaci žed za knjigama!
4. Seti se koliko si to odlagao i kako si često
propuštao i nisi iskoristio priliku koju su ti dali bo-
govi! Ipak je krajnje vreme da postaneš svestan toga
šta je svet čiji si ti samo jedan mali deo, i ko je vla-
dar sveta, čiji si ti izliv. I da je veoma ograničeno
tvoje vreme, pa ako ga ne upotrebiš na to da isteraš
mrak iz duše, ono će proći nepovratno i biće svr-šeno s tobom, jer se više neće vratiti.
5. U svakom trenutku i kao Rimljanin i kao
muž hrabro misli na to da svoje predstojeće poslove
moraš obaviti sa ozbiljnim i neusiljenim dostojan-
stvom i ljubavlju prema ljudima, slobodno i pravi-
čno i da sve ostale misli odstraniš da bi mogao saču-
vati svoje spokojstvo. U tome ćeš uspeti ako sve što
radiš radiš svestan toga da bi to moglo biti poslednje
delo u tvome životu, daleko od svake besciljnosti i bez
strasne mržnjeprema odluci razuma, bez pretvaranja
i sebičnosti i bez roptanja na sudbinu koja ti je dode-
ljena. Vidiš li kako je sićušno ono što treba savladati
da bismo mogli voditi srećan i bogobojažljiv život. Jer
ni bogovi ne traže ništa više od onoga koji ovo ispuni.
6. Muči se, dušo, muči se! Nećeš više imati
vremena da samoj sebi ukazuješ počast. Jer svako
od nas ima samo jedan život. Tvoj je već skoro pro-
šao i, pošto samu sebe nisi poštovala, tražiš sad spa-
senje u dušama drugih.
7. Da li te uznemiravaju događaji koji se zbi-
vaju van tebe? Potrudi se da jednom naučiš nešto
zaista korisno i prestani da lutaš. A čuvaj se i druge
zablude: jersu budale oni koji se celog svoga veka
trude i muče, a nemaju pred očima cilj prema kome
bi mogli usmeriti svoje težnje i misli.
8. Teško je naći čoveka koji će biti nesrećan
/.ato što se ne brine o onome što se zbiva u dušama
drugih ljudi. A oni koji ne vode računa o pokretima
svoje sopstvene duše, moraju bezuslovno biti nesrećni.
9. Uvek moraš razmišljati o prirodi celine, i
svojoj sopstvenoj, o tome kakav je odnos tvoje pri-
rode prema onoj drugoj, kakav je delić i kakve ce-
line tvoja priroda, i da nema nikoga koji bi te mo-
gao sprečiti da uvek radiš i govoriš shodno prirodi
čiji si ti delić.
10. Govoreći o porocima – ukoliko je uopšte
moguće praviti poređenja sa običnim pojmovima –
filozof Teofrast1 veli da su teži prestupi učinjeni iz
požude nego oni koji se vrše u gnevu. Gnevan čovek
ne sluša razum, ali čini to s nekim bolom i potište-
nošću; onaj, međutim, koji greši iz požude, pobu-
đen nasladom, manje je obuzdan i manje muško u
svome grehu. Zato je Teofrast s pravom i kao pravi
filozof rekao da teže prekore zaslužuje prestup izvr-
šen pod uticajem naslade nego onaj koji se učini u
bolu: gnevan čovek, uopšte, više liči na čoveka koji
je prvo pretrpeo nepravdu, pa je onda u bolu zbog to-
ga postao srdit. A onaj drugi je sam poželeo da učini
greh, jer je dozvolio da ga požuda na to navede.
11. Neka svako tvoje delo, svaka reč i svaka pomisao budu takvi kao da je mogućnost tvoga odlaska iz ovoga života već tu. A, ako ima bogova, onda odlazak od ljudi nije ništa strašno. Jer te oni, svakako, neće gurnuti u zlo. Ako, međutim, bogova nema, ili ako se oni ne brinu za prilike u kojima se ljudi nalaze, šta je onda život na ovome svetu bez njih i njihovog proviđenja? Ali oni postoje, brinu se o Ijudskim stvarima i oni čoveku pružaju mogućnost da ne padne u istinsko zlo. Cak i kad bi postojalo još neko drugo zlo, oni bi se pobrinuli da od svakog pojedinog čoveka zavisi hoće li ga to zlo zadesiti ili neće. A kako bi ono što samoga čoveka ne čini sla-bijim moglo učiniti da njegov život bude gori? Pri-roda svemira ne bi učinila takvu grešku ni iz nezna-nja, ni – ako je imala znanje – iz nemogućnosti da tako nešto spreči ili popravi. Ne bi ni iz nemoći ni zbog nesposobnosti pogrešila toliko da bi i dobrim i zlim ljudima, ne praveći razliku među njima, po-klanjala i dobro i zlo. Ali smrt i život, slava i odsu-stvo njeno, bogatstvo i siromaštvo, sve to pripada i dobrim i rđavim ljudima, jer sve te stvari nisu ni lepe ni ružne. Stoga ne spadaju ni u dobro ni u zlo. 12. Kako brzo prolazi sve, na ovome svetu Ijudi, a u večnosti uspomena na njih. Takva je priro-da svih vidljivih stvari, a naročito onih koje nas ma-me nasladom ili plaše tegobom, ili koje prazna do-mišljatost čini čuvenim. Dužnost našeg razuma je da shvati kako su one malo vredne i dostojne prezre-nja, kako su prljave, prolazne i mrtve. Ko su oni koje njihova mišljenja i reči čine slavnim? Sta je smrt? Ako je budeš posmatrao samu za sebe, i ako kritički odba-ciš sve ono što joj mašta pripisuje, svu onu strahotu, naći ćeš u njoj samo delo prirode. A onaj koji se plaši dejstva prirode, taj je dete. Smrt, međutim, nije samo delo prirode, nego i delo koje prirodi koristi. Kako i kojim delom svoje prirode je čovek naslutio božanst-vo? I šta je sa njim, sa tim delom čovekovim?

______________
*U drugoj glavi Marko Aurelije govori: Seti se da si star. Car u to vreme nije mogao biti stariji od 50 godina. To je svakako karakte-ristično za njegove poglede na život.
1 Teofrast (Theophrastos) je bio naslednik velikog filozofa Aris totela (384-322). Živeo je od 372-287. Vrlo ućen (istorija filozofije botaničar, pisac mnogo čitanih „Karaktera“).

_____ Izvor: Samome sebi / Marko Aurelije, Dereta, Beograd, 2008, 220 str. 17. cm; str. 53-57

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s