Из збирке „Књига старог опосума о практичним мачкама“ (Елиот)

Т. С. Елиот
Тајанствени мачак Мекевити

Страшни мачак Мекевити има тихо стопало,
он је прави криминалац, скоро свако зна за то.
Загонетка Скотланд Јарда, свашта уме, свашта сме,
после сваког свог злочина – Меки је већ ко зна где!

Мекевити, Мекевити, он је чудо, терор прави,
тај не мари за законе, попут духа људе гњави,
по ваздуху лако лебди, као факир може све,
после сваког свог злочина – Меки је већ ко зна где!
Претражите све подруме, и небо и облаке,
али ја вам опет кажем – Меки је већ ко зна где!

Мекевити, жути мачак, висок је ко неки џин,
свако би га препознао, није леп и није фин,
чело му је намрштено, тело држи увек право,
он бркове и не чешља, крзно му је скроз прашњаво.
Њише главом као змија, и ход му је мало чудан,
кад се чини да већ спава, он је врло, врло будан.

Нико никад није био, нико као Мекевити,
чудовиште порочности, мачји демон незасити.
Видећеш га на улици док по тргу плаши псе,
али после свог злочина – Меки је већ ко зна где!

Његов спољни изглед вара. (Вара и на картама.)
Цео Скотланд Јард још трага за његовим шапама.
Кад оставу опљачкају, кад је накит покраден,
када млеко нестане, када је пас повређен,
кад стакленик поломе, или леје изгазе –
баш ту лежи права цака! Меки је већ ко зна где!

Кад украде Уговор за спољашње послове,
или Ратној морнарици нацрте и планове,
парче или трун папира можда негде остане –
узалуд је сва истрага – Меки је већ ко зна где!
Чим сазнају за губитак, Тајна служба одмах каже:
„Мора да је Мекевити!“ – и почињу да га траже.
Километар и по даље мачак лиже шапе важно,
сређује папире неке и смеје се у брк лажно.

Мекевити, Мекевити, ником неће да опрости,
оличење је лукавства, прикривене љубазности.
Увек има изговоре, слагаће вам скоро све:
кад се нешто догодило – ОН ЈЕ БИО КО ЗНА ГДЕ!
За све мачје криминалце кажу да је главни он
(ту су још и Мангоџери или снажни Гридлбон),
они су му тек агенти, страшна ли је то истина,
главни даса им је Меки, Наполеон свих злочина!

Гаша Соколовић, Савамала (лето, 2013)

Гаша Соколовић, Савамала (лето, 2013)

Градски мачак Мршави Џон

Мршави Џон, знате, није кожа и кост –
заправо је дебео ко слон.
Тај улични мачак је радо виђен гост,
у сваком је клубу главни он!
Сви га поздрављају кад улицом шета
у капуту нежноцрне боје,
леђа су му права, пантале му беле,
мишоловац који тера своје.
Мудар је ко сова, паметан ко пчела,
понајбољи је од мачјег рода.
Сви смо врло поносни када нам се јави,
док улицом Свете Шунке хода.

Он је мачак који иде у две школе,
што је против свих светских правила.
Похађа и вишу, и за сениоре,
таква ствар се још није десила.
Кад се једе дивљач, њега нигде нема,
јер тад њупа шунке код Извиђача,
а воли и клуб Светла позорнице,
он ту ждере шкољке без отварача.
Џон често наврати код Шашавог ловца
и ту увек нађе сочне кости,
још пре подне дође до клуба Дангуба,
да попије и да се утости.
Ако негде жури, мора да је храна,
код Сијамске мачке ил’ код Ждере,
кад је мало тужан, био је код Храма,
ил’ је јео код Криве бандере.

Све у све.му тако њему иду дани
-од клуба до клуба, права дангуба.
Никога не чуди, ни децу ни људе
-стомак му је дошао до зуба!
Верујте ми, има преко десет кила,
и гоји се, гоји сваког дана,
али Џон не хаје, само махне репом
-све што воли то је добра храна.
„Причајте о мени“, говоре му очи,
као прасе улицом се гега,
кад га виде деца попадају с ногу,
смешан је ко Чаплин, и више од њега.

(Из збирке Књига старог опосума о практичним мачкама)
Препевао Синиша Терзић
Књижевне новине, октобар-новембар 2013, бр. 1218-1219, стр. 6)