СТРНЏАЊЕ / из новог романа Беле Тукадруза

(Из прецртаних забелешки Павла Мишљеновића)

цвет.знак препознавања.фотодокументација заветина, лето 2013

цвет.знак препознавања.фотодокументација заветина, лето 2013

(…)СВАКИ дућан има свој кантар и свако село своје обичаје.
Влашка села око Босиљковца разликују се и по свом положају и по многим обичајима. Та села су углавном смештена у брдима, у планинским пределима. Домаћица у њима је као навито коло, о њој виси сва кућа, све око куће. Она је у ствари „газда“. Што су дубље у планини, удаљенија од саобраћајница, влашка села имају обичаје о којима се не зна, о којима се не прича. Незнање влашког језика, наших људи, онемогућује упознавање живота и обичаја Влаха. Док је као млад
човек у Аустроугарској учио занат прегледача бобичавих свиња, Димитрије Сенковић је, узгред, научио немачки, маџарски и влашки. Био је омиљен, од Пожаревца до Зајечара и Неготина и Крајове, код Влаха, зато што се са њима лако споразумевао на њиховом језику. Али изгледа да је овај лепи дугајлија остављао утисак на Влахе и зато што је био јако развијен, изразите физичке снаге и спољашње лепоте. Лепота је овом смеђем човеку отварала многа врата, па се он на том простору североисточне Србије, ма у ком се месту затекао, осећао као код куће. У Текији је имао велику кафану (у ортаклуку), где је служила (како сам већ рекао ) нека лепа Румунка, коју је Димитријева жена Грозда отерала, сазнавши да јој се муж са келнерицом „стрнџа“. Грозда је била лепотица, какву човек може само пожелети за своју жену. Али Димитрије Сенковић, велики путник и намерник, мало је времена проводио са својом женом. „Павле, несрећан човек у браку је сироче живота“, рече ми једном искрено.
Да ли је циљао на свој или мој брак?
„И у најбољем браку, човек се после неког времена . ..засити. Мед после неколико кашика бива горак…Власи су практичнији од нас Срба…“
Нисам разумео шта жели да каже, па сам одговорио: „Али нама Србима вера брани да шврљамо изван брака…“
Димитрије се насмејао грохотом; ми смо били у лову на зечеве у Дубравама (кад смо о томе разговарали ) – његов грохот одјекивао је низ падине. И кад је престао да се смеје испричао ми је нешто – о гостинској обљуби и „стрнџању“ – што можда и није згодно забележити.
„Наши Власи су вероватно побожнији од нас Срба, и ближе у додиру са природом, и својом природом.Сигурно је да су мање лицемерни. Ми због неких њихових обичаја мислимо да су примитивни, а ти обичаји су старији од нашег доласка у ове крајеве…“ И испричао је нешто, нека ми буде опроштено што ћу то записати. Неку годину пре 1900. године, Димитрије је путовао из Босиљковца према Зајечару на
својим колима, и био је заноћио у једном влашком селу. Примио га је на конак домаћин који је имао велику задругу. Тај Влах имао је две ћерке за удају, не и сина. Били су радосни што је Србин који зна влашки, лепо су га дочекали. Понудили јелом и пићем. Уступили му гостинску собу за спавање. Домаћица му је опрала ноге, иако се томе опирао.Угасила је лампу и легла крај њега у исту постељу. Кад јој је предочио незгодне последице које могу снаћи и њу и њега због њеног поступка, она је кроз смех рекла, да се не брине, да је у њиховом селу то стари обичај, и, дај Боже, да затрудни са тако лепим човеком и да роди, сина, наследника, тако лепог, снажног и стаситог као Димитрије.
„Никада ништа слично нисам доживео… Ни са мојом женом у првим годинама нашег брака, а ни касније… Пода мном је била гола вода која гори…“ Била је месечина, и Димитрија је понела необуздано давање те Влајне. Онако знојна, румена и задовољна она се брзо обукла и без речи отишла из собе, а Димитрије се опружио на кревету, али није могао да заспи.За сваки случај, наган је ставио испод јастука и у сећању је упоређивао ову Влајну и своју жену Грозду. И кад је сан већ почео да га хвата, у собу су ушле газдине ћерке, на прстима, босе, у белим кошуљама. Старија није имала више од двадесет година, а млађа осамнаест, али су биле израсле као висока конопља летња. Ускочиле су без речи у Димитријеву постељу, једна с једне, друга с друге стране, с кикотом. Када им је на влашком Димитрије предочио незгодне последице које их могу снаћи због њиховог поступка (да могу изгубити невиност, затруднети ), старија му је рекла да „невине девојке неваљају, њих нико неће“. И млађа је потврдила: „Невина девојка ништа не ваља!“
Обе девојке су биле дрхтаве и мирисале су на босиљак и процветалу конопљу. И било ја јасно зашто су оне дошле у Димитријеву постељу, и да ће ту остати до зоре. Старија није била девица. Уместо да настави спавање, Димитрије је читаву ноћ пребирао својим снажним рукама по оба девојачка тела, као по рупицама на фрули! Савладавао се и стезао зубе да не сврши у старију, али га је у зору млађа, која је била невина, својим грчевима, и загрљајима преварила и усисала.
Кратко је спавао. Ујутру га је пробудила домаћица за доручак, шалила се са њим кад је видела крваву постељу (као да је неког заклао).
За време доручка, пред укућанима и мужем, понашала се као да ничег није било претходне ноћи. А и домаћин је био срдачнији, чинило се Димитрију…
Отпутовао је на својим колима, гонећи галопом коње, и повремено се смејао грохотом, јер путовао је сам. „Влајне су практичније од Српкиња, прво те провере, па … ако си се добро показао…“
Две-три године доцније, када је опет путовао за Зајечар, Димитрије је свратио на конак у то исто влашко село, код свога „побратима“. Било је пролеће. Домаћин му није послао своју жену и ћерке (ћерке је већ удао, а жена му је родила сина), али га је задржао дан-два у гостима, због Празника цвећа (Празника ружа). Објаснио
му је како се обележава тај празник, обичај. И предложио да учествује у њему.
Изнад села постоји једна пећина са пространом двораном. У тој пећини се одржавало „стрнџање“. Унутра би унели доста сувог грања, дрва, за велику ватру. Чим падне вече и женско и мушко крену према пећини по мраку. На лицима имају вреће – маске направљене од платна од конопље, са прорезима за очи, нос и уста. Од појаса па на доле су као од мајке рођени, и мушки и женски учесници обреда.
Мушки носе поњаве под мишком. Први који уђе у пећину, запали велику ватру. Димитрије је на „стрнџање“ пошао са својим „побратимом“ по мраку. У пећини је већ било топло, кад су ушли. Велика ватра је својим пламеном скоро лизала високу таваницу пећине, око ње су играли подврискујући маскирани мушкарци, жене и девојке уз необуздану свирку гајди, виолина, добоша – ђипали су онако гологузи и космати – ђипале су и њихове крупне сенке по зидовима пећине. У коло се ухватио и Димитријев „побратим“. И почео да ђипа. Кад је ватра почела да се гаси, мушки су почели да љубе у уста оне маскиране жене или девојке које су играле до њих, да им трљају врхове дојки , а и маскиране жене и девојке су без зазора хватале мушке за оне ствари. Димитрије је видео како титрају сенке маскираних учесника обреда по зидовима, чуо је необуздан смех мушкараца и кикот жена. Неки су стојећи ближе ватри, наперених удова, видели своје сенке на зидовима пећине, удове наперене и увећане и налик на топовске цеви. Било је ту ракије и вина, пило се. Нико никога у полутами пећине није питао за године, сваки је мушкарац могао да опроба сваку жену и свака жена сваког мушкарца. Димитрија је изабрала нека непозната дундаста маскирана Влајна, онижа. Пошто је ватра престала да обасјава пећину, и они најстидљивији су у мраку стењали, гроктали, мукали, вриштали. Кад је неко разбуктао жар пећинске ватре, Димитрије је – „орући “ већ неку другу Влајну која се подвукла под њега, чим је она прва отишла да се „стрнџа“ са неким другим (то је била млађа и већ удата ћерка његовог “ побратима“ – казала му се), видео силуете на десетине парова у разним позама, чуо је вриштање, молбе, рзање, стењање. То је била једна скоро невероватна ноћ у којој је сваком и свакој било допуштено да ужива у наслади докле може да издржи. Ко је имао рса, узимао је нови пехар и испијао га до дна. Ако неко не би могао да задовољи жену, она се одмицала и одвајала мушкарца од друге жене и намицала му се. Све до пред зору трајао је необуздани пролећни љубавни пир, када су маскиране прилике почеле да се разилазе, да излазе из пећине и нестају у мраку…
„Шта има лоше у томе једанпут годишње? У човеку се преко године накупи много талога и незадовољства и снаге која се, остане ли затворена у себи, претвара у велико зло. Те сеоске влашке пролећне пећинске гозбе љубави много шта спречавају, и прочишћавају оне који учествују у њима. Стрнџањем се у току једне ноћи истутњи и испразни из мушкараца и жена много шта лоше…“
Тако је говорио Димитрије Сенковић.

Advertisements