НА ВРХУ Старог Гробља (највише ме то место из сна
подсећа баш на узвишење на коме се бели наша православна црква;
цркве, наравно, нема; виде се неки гробови, стари, обрасли маховином,
лобање, кости) стоје три крста на којима су разапети људи. На крсту
у средини написано је јеврејски, јелински и римски: ИСУС
НАЗАРЕЋАНИН ЦАР ЈУДЕЈСКИ.
Друга двојица разапета су с једне и с друге стране.
Као на каквом вашару, врви од светине. Ту су и војници.
Прилазе разапетом на крсту у средини и кажу:
– Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам
себе; ако си Син Божији, сиђи с крста.
Подсмевајући се, и првосвештеници с књижевницима,
старешинама и фарисејима, говоре:
– Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је Цар Израиљев,
нека сиђе сад с крста, па ћемо у њега веровати. Уздао се у Бога, нека
га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији.
Тако исто и разбојници распети с Њим ругају му се.
Изненада паде тама и потраја. Из таме се чуо глас Распетога
у средини: Или, Или, лима савахтани (Боже мој, боже мој, зашто си
ме оставио?) У тами се једва разабиру неке прилике. „Овај зове
Илију“, рече неко. Код Крста стоје мати Распетога, и сестра матере
његове Марија Клеопова, и Марија Магдалена. И Распети видевши
матер и ученика кога љубљаше где стоји поред ње, рече матери својој:
„Жено, ето ти сина!“ Потом рече ученику: „Ево ти мајке“. А мало
касније, сасвим исцрпљен: „Жедан сам!“ И неко напуни сунђер оцта, и
натакнувши на трску принесе устима распетога. И кад окуси оцат рече:
– Свршило се.
И гле, земља се потресе, и камење се распада. И гробови се
отварају и устају многа тела оних који су помрли. Из отворених гробова
узлећу пурпурни балвани, и уздижући се све више постају све већи. И
изишавши из гробова покојни Мишљеновићи силазе низ падину Старог
Гробља и улазе у ВЕЛИКУ МАГАЗУ: прамајка Божана, поп
Мишљен, Мишљен Први, Мишљен Други, Симеон, Живан, Павле
(мој деда), Вељко и Дафина (мој отац и моја мајка), Божидар (мој
стриц). Ту је и поп Николај Јакушев. Он нешто расправља са
птицоликом старицом увијеном у платно и налик на мумију,
родоначелницом. Божана каже попу Јакушеву: „Ја сам тамо – на
Косову – на дан Свегог Лазара послала слугу на орање, и рекох му:
Иди и ори. Кад нека птица слети на орање, запамти добро на коју је
бразду слетела, па одмах испрежи волове из рала, и дођи да ми кажеш.
Слуга је орао и изорао четрнаест бразда, а врана је слетела на девету.“
Родоначелница Божана окренула се Мишљеновићима, задржавши свој
поглед на Вељку и Дафини: „Та девета бразда је девето колено. Оно
што је некада било далеко, сада је постало близу. Приближио се рок
испуњења. Ја вас само подсећам, да будете приправни“.
Одједанпут, ВЕЛИКУ МАГАЗУ испуни снажна светлост
која је долазила кроз прозоре. Светлост су, у ствари, зрачили пурпурни
балвани који су лебдели на метар изнад земље иза ВЕЛИКЕ
МАГАЗЕ. Балвани су се приближили једни другима и формирали
огњени сплав. Мишљеновићи су похрлили из ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ.
Први који је закорачио са највишег степеника басамака на сплав био је
Павле Мишљеновић, а за њим пођоше остали. Последња пређе на
огњени сплав од балвана родоначелница Божана уз помоћ Вељка и
Дафине. Истог часа, огњени сплав полете као какав чудесни ћилим.
Поп Николај Јакушев је са басамака ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ пратио
погледом како огњени сплав лети ниско изнад шљива уз падине Старог
Гробља, како му се придружује велико густо и као ниски облак прожет
сунчевим зрацима јато јаребица. Затим је огњени сплав са свим
путницима на њему почео да се успиње вертикално и нестао у рупи у
небу.
Однекуд се крај попа Николаја Јакушева створио
четворогодишњи Бакарело Њагојевић, који је, искрививши главу као
кокошке кад гледају према небу, зурио у рупу у небу. „Она рупа у
небу…“, каже поп Јакушев Бакарелу, „преместиће се у твоју главу“.
Бакарело не разуме о чему говори поп Јакушев, осим тога као да је
изгубио моћ говора. „Провућићу се кроз ту рупу. Видећу многе ствари
које иначе не бих видео. Судбина постоји, дете моје, све је
предодређено. Знам једну бајку о томе. Испричаћу ти је у своје време…
кад се поново вратим. Али сад морам да пожурим…“
Док је поп Јакушев говорио према ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ се
спуштао са висине пурпурни балван. Дечак Бакарело Њагојевић
зинувши, запрепашћен појавом пурпурног балвана, који се полако
спушта према басамцима ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ зрачећи светлошћу
дуге, стоји у месту. Поп Јакушев зајахавши пурпурни балван као
крилатог коња, полеће према истоку и врло брзо нестаје у облацима, у
рупи у небу…

ЛЕТЕЋИ ПУРПУРНИ балван лети неописивом брзином
изнад облака, планинских врхова, непрегледних равница, река, села,
градова, држава. Напокон слеће у ноћи на неки пропланак у шуми,
лебди над тлом, док Јакушев не дотакне ногама тле. Док се летећи
пурпурни балван удаљава према небеским висинама, Јакушев покушава
да се снађе у полумраку. Назире неке виле, види и неке људске
прилике испод дрвећа. Прилази и пита – које је ово место? Добија
одговор на руском: Јекатеринбург!
Поворка маскираних прилика опходи Јекатеринбург и у свакој
кући чини прави ршум. На челу поворке иде невеста, са велом преко
лица, девери и младожења, ћутуруЏија и сватовски часници, поп, ђак.
Младожења носи штап и празилук. У тој маскираној поворци има
толико покладних сватова да их Јакушев не може пребројати. Сви су
одевени у преврнуте кожухе и имају маске на лицима. А клепетуше и
звона око појасева. Невеста има у наручју лутку детета. Они наступају
са халабуком; упадају у једно двориште, чине опход око једне виле.
БуЏама и тојагама ударају по вратима, прозорима. Пршти стакло. „Чија
је оно кућа?“ пита Јакушев. „То је кућа Ипатјева“, каже неко непознат.
„Шта се у њој дешава?“ Пита Јакушев. Непознати Рус му одговара да
умаже блатом своје лице и да преврне своју одећу наопако, да се умеша
у маскирану поворку. Тако ће се најлакше пробити у кућу Ипатјева и
видети својим очима шта се унутра дешава. Што Јакушев и чини.
Придружио се непрестаном опходу маскираних прилика око куће
Ипатјева са блатњавим лицем и преврнутом одећом. У згодном
тренутку шмугнуо је у неки мрачни подрум. Дуго није могао да се снађе
у мраку и сваког је тренутка очекивао да га нека рука шчепа за врат.
Неочекивано је наишао на неке степенице и кренуо уз њих. Док се
пењао, ногу пред ногу, зачуо је прве револверске пуцњеве. Кад је
одјекнуо четврти пуцањ, Јакушев је одшкринуо једна тешка врата.
Видео је с леђа егзекуторе, шумску, интернационалну братију, Русе:
Ваганова, Медведова, Никулина, Летонце и Мађаре: Лаонса Хорвата,
Анзелма Фишера, Исидора Еделштајна, Имре Нађа, Виктора
Гринфелда и Андреаса Вергазија. Ту је био још Пихнус Лазаревич
Вајнер, који је себе назвао Петар Лазаревич Војков, комесар
снабдевања Уралске области, најближи помоћник Јуровског, и извесни
Сафаров. Четири беживотна тела већ су лежала на поду у крви: Руски
цар – оличење Руске државе, Руска Царица – оличење руске породице,
Руски Царевић – оличење младог поколења, руске царевине, руска
принцеза – млада девојка – оличење руске чистоте и невиности.
Пуцњеви су одјекивали, Јакушев их је бројао. Чула се вриска,
запомагање, а Николај Јакушев ништа није могао да учини. Шаја
Исакович Голошћекин (војни комесар Уралске области, један од
највећих Џелата Урала) уживао је у диму барута и окрутном призору.
Александар Мејбус (посебни опуномоћеник Л. Д. Бронштајна)
прибрано је пратио ликвидацију. Кад је одјекнуо и седамдесет и седми
пуцањ, на поду је лежало једанаест беживотних тела окупаних у мору
сопствене крви која је полако истицала из рана. Јакушев није могао да
види лице оног који је бајонетом одсекао главе Цару, Царици и
Царевићу. Те главе су однели напоље.
Када се дим барута слегао, у ту просторију ужаса ушао је
сасвим тихо у пратњи неколико чувара нагарављених лица непознат
човек са као смола црном брадом. Руком им је ћутке показао да изађу
и да га оставе. Задржао се ту неко време, али као да није видео
устрељена, беживотна тела читаве једне породице у крви. Затим је
изашао и дошли су неки други, нагарављених лица, и однели све
устрељене.
Поворка маскираних опходила је ту кућу страве у којој се
налазио Николај Јакушев, све време. Мислио је да побегне из куће
Ипатјева, сишао је у подрум, али то је било немогуће. Поново се попео
у ону просторију пуну крви, затим је ушао у неку другу просторију, па
у трећу. Напослетку је стигао на таван. Са тавана је видео шуму, то
јест ватру у шуми. У ватру су бацали устрељене лешеве породице.
Гледао је шта раде. Оно што није сагорело, бацили су у дубоку јаму
неког напуштеног рудника. Сишао је са тавана истим путем којим је и
дошао и поново се обрео у оној просторији пуној локви крви и страве.
Ту су сад били Јанкел Исидорович Вајсберт (председник извршног
комитета Уралског обласног Савета) и Александар Мејбус. Мејбус
рече: „Голошћекин је јавио Свердлову, Свердлов ће проследити даље.
Јуровскиј, Вајнер и Сафаров су то добро обавили.“ Чудно, они уопште
нису обратили пажњу на Николаја Јакушева, сматрајући га ваљда
својим због блатњавог лица. Рекли су му да се „под опере“. А то исто
су, одлазећи, поновили и другима, на ходнику. Јакушев је шмугнуо у
подрум и тамо у мраку, ослушкујући како перу под, заспао.
Дуго је спавао. Пробудили су га опет пуцњи. Устао је и
опрезно провирио кроз врата и изненадио се кад је видео да на поду
више нема ни трага крви. Судски иследник Соколов у униформи Беле
армије саслушавао је једног од Џелата руске царске породице.
– Шта ово значи? питао је иследник Соколов показујући на
два записа написана на зиду.
Први запис представља 21. строфу из Балцазара Хајнриха
Хајнеа (мало измењено): БАЛЦАЗАРА СУ БАШ ТЕ НОЋИ УБИЛЕ
ЊЕГОВЕ СЛУГЕ.
Други запис је кабалистичка енигма, шифрована комбинација
древних арамејских, самаритских и грчких слова, која значе: ОВДЕ ЈЕ
ПО НАРЕЂЕЊУ МОЋИ, САКРИВЕНЕ У ТАМИ, БИО ПРИНЕСЕН
НА ЖРТВУ ЦАР. ДА БИ СЕ УНИШТИЛА ДРЖАВА. НЕКА ЗНАЈУ
СВИ НАРОДИ.
Не саслушавши до краја ислеђење Соколова, Николај Јакушев
се поново вратио у подрум и у тами неким крпама избрисао своје
блатњаво лице. Своју одећу је вратио у пређашње стање и провирио из
подрума. Пошто више није било поворке маскираних, кренуо је кроз
шуму. Ишао је до неке железничке пруге, а онда наставио даље пругом.
Ишао је, ишао и ишао, све док није угледао како му се приближава
ВОЗ председника Ратног револуционарног совјета. Воз је представљао
везу између фронта и позадине и решавао на лицу места неодложна
питања, давао упутства, упућивао позиве, обезбеђивао снабдевање,
кажњавао и награђивао. Тај воз је био летећа машина владе. У њему
се налазио секретаријат, штампарија, телеграфска станица, радио, погон
за струју, библиотека, гаража и купатило. Том возу је једино стало до
победе, победе, победе по сваку цену. Воз је покретао импровизације
и, истовремено, регулисао их. Блиндиран воз, седиште штаба на
точковима. Локомотива и вагони били су наоружани митраљезима. Сви
запослени на возу без изузетка умели су да рукују оружјем. Тај воз је
повезивао најодсеченији пук са целином армије, са животом Русије и
света.
Од тог воза Николај Јакушев бежи главом без обзира, бежи
до донских степа, где се придружио Белима, и до Крима, где је сусрео
своју младу рођаку Наташу Јакушев, чијег је вереника тај воз прегазио
као гусеницу. Бежи до Константинопоља, и даље, даље, на југ…
СИЛАЗИ БУЉУК оваца низ стрмину испод високих букава,
утабаном путањицом према извору изнад манастира Тумани. За
овцама иде стари чобанин. За чобанином, на одстојању од педесетак
корака, иду Вељко и Дафина Мишљеновић. Сустижу га крај извора.
Неке овце се чешу о стабла букава, неке пију воду из корита
издубљеног у стаблу букве.
– Ко сте ви? Што ме пратите? Шта хоћете од мене?
– Тебе тражимо. Ти си нам остао као последња нада…
– Шта хоћете?
– Рекоше нам да имаш расковник, траву која отвара заклопе и
материце, да ми жена роди.
– А то! Имам и даћу вам, ма ко да сте. Даћу вам мушки
расковник, и родиће вам се прво мушкарчић леп и пегав, али нећете
имати срећу с њим. После ћете добити и ћерку… касније…
ВИДИМ СЕБЕ, у мајчиној утроби, као испод стакленог
звона. Плачем и нико не може да ме умири. Ни попови, ни врачаре.
Мој тац Вељко, милујући целом шаком трбух моје мајке Дафине каже:
„Смири се, сине, све што имам оставићу ти у наслеђе.“ Још каже:
„Како ће се радовати твој деда Павле, кад се врати са фронта!“
Наводио је и друге разлоге, али кад је видео да не може да ме убеди
и да ја и даље плачем рече загонетно: „Ћути, дете моје, даћу ти
МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ!“
Као да ме је то обећање смирило; убрзо сам се родио.
Рођаци, пријатељи и познаници донели су повојницу. Колаче
је у сласт јео шестогодишњи Бакарело Њагојевић.
„Бугари се пакују да беже из Босиљковца“, чуо сам како мој
отац шапуће мојој мајци Дафини док ме доји.
Напољу је био снег. Неко бркат и огроман нагнуо се изнад
мене, с очима пуним суза. Пољубио ме, и ставио дукат испод мог
узглавља. Био је то деда Павле.
Видим како мајстори зидају, усред Босиљковца, крчму (немам
ни три пуне године).
Видим аргате како копају земљу крај друма, како праве циглу.
Видим фатове са циглом. Видим како се скривам између тих
фатова, док Бакарело Њагојевић покушава да ме пронађе.
Видим велику камару са циглом облепљену блатом помешаним
са плевом, како се пуши, дими. Видим како пеку циглу.
Видим, опет, неке друге мајсторе, како зидају кафану поред
друма, то јест ВЕЛИКУ МАГАЗУ.
Видим деда Павла и стрица Божидара како преломачама
растерују вране са околних брестова. Видим на хиљаде врана изнад
Босиљковца.
Видим литију, крстоноше како иду од Записа до записа;
пролазе сеоским потесима. Видим их испод бреста- записа испред
Старе Општине. Видим их како се пењу уз Старо Гробље и како на
врху узвишења литија кружи око Крстоношног храста.
Видим огромне беле плоче облака како долазе од запада.
Видим велику рупу у небу. Видим како из те рупе неочекивано
ноћу засја бенгалска ватра, ватромет у бојама. Из тог ватромета
искрсавају пурпурни балвани. Они су у почетку расути, као разбијено
јато голубова високолетача, али кружећи изнад Старог Гробља,
спуштајући се све ниже, они се збијају, лебде. Пролећу полако изнад
Крстоношног храста, као каква моћна небеска флота, бешумно.
Светлоносни балвани имају боју дуге. Зраче светлобом.
Лете од Старог Гробља према Умки, од истока према западу,
и нестају изнад врхова јасенова изнад брегова на крају босиљковачког
атара на западу.
Нико их не спази, јер сви спавају, хрчу, кад се појаве, осим
Бакарела Њагојевића. (Он спази што нико не види, и више.) (………….)

_______ одломак из романа Мирослава Лукића: УЈКИН ДОМ, Апостроф, Београд, 1997. стр.78-85
_____ видети: Видети још: (Крај огледа о роману Ујкин дом Мирослава Лукића / Миодраг Мркић) РЕЗИМЕ
МИРОСЛАВ ЛУКИЋ ИЛИ О УМЕТНОСТИ ПРИПОВЕДАЊА / Мирољуб Милановић

О мистици “Песама из романа” / Миодраг Мркић Закључне есејистичке варијације
РИЗНИЦА

https://sites.google.com/site/zavetine2012/

…Сенковићи су имање у Дубравама (Божана Сенковић наследила од свог покојног брата Боре Мишљеновића, као једини наследник) , полако почели да обнављају и претварају у оно што је био: некадашња „држава Мишљеновића“, након што је Милисав Сенковић постао пензионер (1985). Обновили су салаш, вајат. Практично пролеће, лето и јесен проводили су тамо. Жариште живота било је у Дубравама. То је једини салаш у Босиљковцу, који се одржава и данас.
Филип Сенковић ме је водио да видим друге салаше – на десетине запуштених: из њих већ расте дрвеће, зова, дивље крушке и трешње, – делују аветињски. Лета је Филип Сенковић волео да проводи у Дубравама, најчешће у вајату. Где је имао своју собу са радним столом, библиотеком од хиљаду књига. Кроз једини прозор вајата отвара се ванредан поглед на север, на Пек у подножју брега, на неописиве изласке сунца. На долину, железничку станицу ЗВИЖД, кровове суседног села. Понекад се, кад је отворен прозор, чује жубор Пека под брегом. (Кроз прозор би се, јачим замахом могло добацити каменом у вир под врбама под брегом.)

Сенковићев радни сто претрпан је папирима и књигама.
Једном сам на столу видео следећу белешку:
“…Научио сам да певам много песама, које сам могао да слушам преко радиа сатима. И певао сам: Негде у даљини поглед ми се губи, /Неког у даљини моје срце љуби… Или: Стаде се цвеће росом китити, / Стаде се срма срмом срмити… Певао сам, кажу, лепо. Певао сам неке песме, за које ми се чинило као да сам их ја испевао. Било је неколико песама за које ми се чинило као да су само моје. Једноставно као да су се певале саме, а не да сам их ја певао… И све су биле тужне,
као она: На Бикавцу брду града Вишеградаа…
„Где Дубока Дрина вековима тече, / остаде ми једна тужна успоменааа“, прихватао је мој незаборавни ујак.
Волео сам га, са разлогом више него оца и мајку. Кад се у кревету помокрим, најпре је топло, а онда хладно. Моја мајка Божана ставила је мушему. Мушема после извесног времена има сличан мирис као и штала. Ја сам почео да мокрим у
постељу после скоро узастопних смрти мојих дедова: Павла Мишљеновића и Маринка Сенковића. … Било ме је стид ујутру да устанем пред оцем, са којим сам иначе спавао, он ме је задиркивао: „Опет је Филип ноћас био у риболову ! У рибара мокре гаће, за доручак не зна шта ће!“ Мајка ми је ћутке, не гледајући ме, пружала суве гаће и излазила из собе да се преобучем…Она је била друкчија од мога оца – његова сушта супротност…” (АСМС)

„Да ли постоји веза између планете и човека који је насељава? И уопште – „због чега гори Сунце?“. .. „Чега има у звездама?“ Да ли звезде шапућу ? Или се оне тамо тупо и празно, као празни земљани лонци, крећу према Копернику?“
То ме је, једног од тих пролећних дана 1995. године, у Босиљковцу, то јест тамо у Дубравама на салашу, упитао Филип Сенковић.
Та питања је, узвратио сам, постављао и Василиј Розанов у књизи Апокалипса нашег времена, и сећам се како је одговорио.
Розанову није било глупо познавање старина. Он се позвао на три хороскопа из историје. ( „Један хороскоп – Исуса Христа.
Други хороскоп – Апостола Петра.
Трећи хороскоп – Константина Великог.
Један је био разапет.
Други – разапет, али главом надоле.
Трећи – Константин Велики је погубио сина сумњајући у његову везу са маћехом Фаустом. Тај син је био Крисп. А жену, очигледно вољену, спалио је у ужареном купатилу…“ )
Нова наука не може предвидети рат. А у неким селима, па и другде, још има људи који верују у тајну власт звезда. Розанов није одговорио директно на постављена питања, али је одговорио. Нема потребе да описујем унутрашњост тога вајата у којем смо водили разговор: лепше је било оно што смо видели кроз прозор – како се тамо у даљини изнад Црног Врха румени небо и излази Сунце, милиметар по милиметар.
Пек се под нама пушио од јутарње магле, врбаци, воћњаци, јове.
А на само десетак корака, од вајата, било је неколико јабукових стабала у цвету. Белеле су се крошње, блиставе.
„Те јабуке је после рата посадио и калемио деда Павле „, рече Филип Сенковић, „и ја настојим сваког пролећа да допутујем овде кад оне цветају. Рађање сунца и њихове прекрасне расцветане крошње чине ме радосним. “

Пошто ништа нисам одговорио, он настави:
„А тамо горе, изнад, иза старог салаша, има читавих бокора перунике, шимшира, јоргована и две трешње, једна је бела – њих је калемио покојни ујка Бора.
А тамо доле, испод вајата, у шумовитом потоку, има и кладенац који никада не пресушује. Ујка Бора га је седамдесетих бетонирао и поставио металну цев, да вода може да отиче… “
Ништа не узвратих.
„Мој отац је изнео на салаш десетак трмки – дају одличан мед.Багремов. Уоколо има много багремових шума. Могло би овде – да се човек само тиме бави – да се подигне плантажа малина. Српске малине немају премца на европском тржишту, али…. Ја бих овде волео да подигнем и малу цркву…

*

Можда би ове речи Филипа Сенковића могле стојати на почетку ове књиге, јер зраче нечим непатвореним и исконским?
Свако има свој корен, који је дубоко продро у своје тле и своје сокове црпи.
Настасијевић је једном записао: „Живот је да се, као биљка, заврши цветом „. Сваки живот се завршава цветом, осим оних искорењених. Искорењени опаснији су произвођачи отрова него сами отровни, каже Настасијевић.
Филип Сенковић није волео књижевност коју су стварали послератни писци, ни његови вршњаци – већина његових вршњака. Он је опажао свих својих предака линију, али себе није зауставио да би направио излет у прошло, нити у будуће. САД је њему била кула светиља. Лагано се померао напред. Није му видело ослабило нити су му рефлекси прошлог осветлили пут: није текао кроз сету месечине, већ сунчаним даном. Филип Сенковић је осетио и доживео тренутак пресложености – када се из простог у сложено мора: доживео је изопачење. Али и хероизам душе, то: да се упрости.
(„Уметник је последњи беочуг који затвори ланац од изопачености сложеног до безазлености простог. Зато је здравима уметност напитак за оплемење, а перверзнима лек „, Настасијевић. )
Сенковићеве рукописе одбијали су издавачи, јер је то било нешто што је припадало претеку. Шта је претек? На салашу у Дубравама, у вајату – тј. у његовој радној соби – пуно је клечаних торби које су ткале Сенковићеве покојне бабе и мајка
Божана. Није скупљао те клечане торбе, као филателиста поштанске марке. Не. Скупљао их је због – шара.
(Настасијевић: „Претек избије на шару. Знају лажови: зато је лаж шарена. Шта ли је тек унутра, кад је тако набујало споља“.)
И та узгредна забелешка на Сенковићевом писаћем столу, на салашу у Дубравама, већ пожутела и прашњава, шта је ако не: чисти претек?

(„За светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле, за свети Велики Четвртак чији спомен славимо, и за све твоје Светитеље, чијим молитвама, посети нас, Боже. И помени, Господе, све раније преминуле у нади на васкрсење у живот вечни Прамајчицу Божану, Мишљена Мишљеновића Првог, Мишљена Мишљеновића Другог , Павла Другог, Симеона ,Живана, Павла Трећег, Вељка, Божидара и Бору, Љубу Паћину, Дафину, Петру Мишљеновић, Димитрија и Грозду, Маринка и Животу Сенковића, учитеља Мику „Брку“, попа Николаја Јакушева, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица твога. Још Ти се молимо: помени, Господе, твоју свету, саборну и апостолску Цркву, распрострту од краја до краја васељене, и даруј мир њој коју си стекао пречасном Крвљу Христа твога, и овај свети храм утврди до свршетка века. Помени, Господе, оне што Ти ове Даре принесоше, и оне за које, и преко којих, и ради којих Ти их принесоше. Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње. Награди их твојим богатим небеским даровима: даруј им место земаљских добара – небеска, место привремених – вечна, место пролазних – непролазна. Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над сваким злом, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом преобрази у добре. Помени, Господе, присутни овде народ, и из оправданих разлога одсутне; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји,омладину васпитај, старце укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи мучене од нечистих духова; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне што су под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и оне у изгнанству, и оне на тешким радовима, и све оне што су у било каквој невољи, и нужди, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све оне којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који нас недостојно замолише да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне који ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва имена, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога од нас још од утробе матере наше. Јер си Ти, Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланих буром, пристаниште морепловцима, лекар болесницима. Сам буди свима све и сва, Ти који знаш свакога од нас, знаш и молбу, и дом, и потребу нашу. Избави, Господе село ово, и сваки град и земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата…“)

Салаш у Дубравама, на коме смо провели највећи део Ускршњег распуста 1995. године, ширио је ону предивну тишину коју као да ствара вода истичући из кладенца кроз металну цев у поточић.
„Верујем у овај посед и ову земљу“, наједном је знао да каже Сенковић.
„Више но и у једну написану књигу. Чак више него и у оне написане са најбољим намерама. Овде се, не кријем, осећам …

_______________одломак из рукописа новог романа Беле Тукадруза