Хомољска шара.Претек / Бела Тукадруз

95. према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

95. према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

…Сенковићи су имање у Дубравама (Божана Сенковић наследила од свог покојног брата Боре Мишљеновића, као једини наследник) , полако почели да обнављају и претварају у оно што је био: некадашња „држава Мишљеновића“, након што је Милисав Сенковић постао пензионер (1985). Обновили су салаш, вајат. Практично пролеће, лето и јесен проводили су тамо. Жариште живота било је у Дубравама. То је једини салаш у Босиљковцу, који се одржава и данас.
Филип Сенковић ме је водио да видим друге салаше – на десетине запуштених: из њих већ расте дрвеће, зова, дивље крушке и трешње, – делују аветињски. Лета је Филип Сенковић волео да проводи у Дубравама, најчешће у вајату. Где је имао своју собу са радним столом, библиотеком од хиљаду књига. Кроз једини прозор вајата отвара се ванредан поглед на север, на Пек у подножју брега, на неописиве изласке сунца. На долину, железничку станицу ЗВИЖД, кровове суседног села. Понекад се, кад је отворен прозор, чује жубор Пека под брегом. (Кроз прозор би се, јачим замахом могло добацити каменом у вир под врбама под брегом.)

98. према дубравама. пек. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

98. према дубравама. пек. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

Сенковићев радни сто претрпан је папирима и књигама.
Једном сам на столу видео следећу белешку:
“…Научио сам да певам много песама, које сам могао да слушам преко радиа сатима. И певао сам: Негде у даљини поглед ми се губи, /Неког у даљини моје срце љуби… Или: Стаде се цвеће росом китити, / Стаде се срма срмом срмити… Певао сам, кажу, лепо. Певао сам неке песме, за које ми се чинило као да сам их ја испевао. Било је неколико песама за које ми се чинило као да су само моје. Једноставно као да су се певале саме, а не да сам их ја певао… И све су биле тужне,
као она: На Бикавцу брду града Вишеградаа…
„Где Дубока Дрина вековима тече, / остаде ми једна тужна успоменааа“, прихватао је мој незаборавни ујак.
Волео сам га, са разлогом више него оца и мајку. Кад се у кревету помокрим, најпре је топло, а онда хладно. Моја мајка Божана ставила је мушему. Мушема после извесног времена има сличан мирис као и штала. Ја сам почео да мокрим у
постељу после скоро узастопних смрти мојих дедова: Павла Мишљеновића и Маринка Сенковића. … Било ме је стид ујутру да устанем пред оцем, са којим сам иначе спавао, он ме је задиркивао: „Опет је Филип ноћас био у риболову ! У рибара мокре гаће, за доручак не зна шта ће!“ Мајка ми је ћутке, не гледајући ме, пружала суве гаће и излазила из собе да се преобучем…Она је била друкчија од мога оца – његова сушта супротност…” (АСМС)

95. према дубравама. врбе.-109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

96. према дубравама. врбе.-109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

„Да ли постоји веза између планете и човека који је насељава? И уопште – „због чега гори Сунце?“. .. „Чега има у звездама?“ Да ли звезде шапућу ? Или се оне тамо тупо и празно, као празни земљани лонци, крећу према Копернику?“
То ме је, једног од тих пролећних дана 1995. године, у Босиљковцу, то јест тамо у Дубравама на салашу, упитао Филип Сенковић.
Та питања је, узвратио сам, постављао и Василиј Розанов у књизи Апокалипса нашег времена, и сећам се како је одговорио.
Розанову није било глупо познавање старина. Он се позвао на три хороскопа из историје. ( „Један хороскоп – Исуса Христа.
Други хороскоп – Апостола Петра.
Трећи хороскоп – Константина Великог.
Један је био разапет.
Други – разапет, али главом надоле.
Трећи – Константин Велики је погубио сина сумњајући у његову везу са маћехом Фаустом. Тај син је био Крисп. А жену, очигледно вољену, спалио је у ужареном купатилу…“ )

Нова наука не може предвидети рат. А у неким селима, па и другде, још има људи који верују у тајну власт звезда. Розанов није одговорио директно на постављена питања, али је одговорио. Нема потребе да описујем унутрашњост тога вајата у којем смо водили разговор: лепше је било оно што смо видели кроз прозор – како се тамо у даљини изнад Црног Врха румени небо и излази Сунце, милиметар по милиметар.
Пек се под нама пушио од јутарње магле, врбаци, воћњаци, јове.
А на само десетак корака, од вајата, било је неколико јабукових стабала у цвету. Белеле су се крошње, блиставе.
„Те јабуке је после рата посадио и калемио деда Павле „, рече Филип Сенковић, „и ја настојим сваког пролећа да допутујем овде кад оне цветају. Рађање сунца и њихове прекрасне расцветане крошње чине ме радосним. “

95. пут према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

95. пут према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

Пошто ништа нисам одговорио, он настави:
„А тамо горе, изнад, иза старог салаша, има читавих бокора перунике, шимшира, јоргована и две трешње, једна је бела – њих је калемио покојни ујка Бора.
А тамо доле, испод вајата, у шумовитом потоку, има и кладенац који никада не пресушује. Ујка Бора га је седамдесетих бетонирао и поставио металну цев, да вода може да отиче… “
Ништа не узвратих.
„Мој отац је изнео на салаш десетак трмки – дају одличан мед.Багремов. Уоколо има много багремових шума. Могло би овде – да се човек само тиме бави – да се подигне плантажа малина. Српске малине немају премца на европском тржишту, али…. Ја бих овде волео да подигнем и малу цркву…

*

Можда би ове речи Филипа Сенковића могле стојати на почетку ове књиге, јер зраче нечим непатвореним и исконским?
Свако има свој корен, који је дубоко продро у своје тле и своје сокове црпи.
Настасијевић је једном записао: „Живот је да се, као биљка, заврши цветом „. Сваки живот се завршава цветом, осим оних искорењених. Искорењени опаснији су произвођачи отрова него сами отровни, каже Настасијевић.
Филип Сенковић није волео књижевност коју су стварали послератни писци, ни његови вршњаци – већина његових вршњака. Он је опажао свих својих предака линију, али себе није зауставио да би направио излет у прошло, нити у будуће. САД је њему била кула светиља. Лагано се померао напред. Није му видело ослабило нити су му рефлекси прошлог осветлили пут: није текао кроз сету месечине, већ сунчаним даном. Филип Сенковић је осетио и доживео тренутак пресложености – када се из простог у сложено мора: доживео је изопачење. Али и хероизам душе, то: да се упрости.
(„Уметник је последњи беочуг који затвори ланац од изопачености сложеног до безазлености простог. Зато је здравима уметност напитак за оплемење, а перверзнима лек „, Настасијевић. )
Сенковићеве рукописе одбијали су издавачи, јер је то било нешто што је припадало претеку. Шта је претек? На салашу у Дубравама, у вајату – тј. у његовој радној соби – пуно је клечаних торби које су ткале Сенковићеве покојне бабе и мајка
Божана. Није скупљао те клечане торбе, као филателиста поштанске марке. Не. Скупљао их је због – шара.
(Настасијевић: „Претек избије на шару. Знају лажови: зато је лаж шарена. Шта ли је тек унутра, кад је тако набујало споља“.)
И та узгредна забелешка на Сенковићевом писаћем столу, на салашу у Дубравама, већ пожутела и прашњава, шта је ако не: чисти претек?

(„За светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле, за свети Велики Четвртак чији спомен славимо, и за све твоје Светитеље, чијим молитвама, посети нас, Боже. И помени, Господе, све раније преминуле у нади на васкрсење у живот вечни Прамајчицу Божану, Мишљена Мишљеновића Првог, Мишљена Мишљеновића Другог , Павла Другог, Симеона ,Живана, Павла Трећег, Вељка, Божидара и Бору, Љубу Паћину, Дафину, Петру Мишљеновић, Димитрија и Грозду, Маринка и Животу Сенковића, учитеља Мику „Брку“, попа Николаја Јакушева, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица твога. Још Ти се молимо: помени, Господе, твоју свету, саборну и апостолску Цркву, распрострту од краја до краја васељене, и даруј мир њој коју си стекао пречасном Крвљу Христа твога, и овај свети храм утврди до свршетка века. Помени, Господе, оне што Ти ове Даре принесоше, и оне за које, и преко којих, и ради којих Ти их принесоше. Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње. Награди их твојим богатим небеским даровима: даруј им место земаљских добара – небеска, место привремених – вечна, место пролазних – непролазна. Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над сваким злом, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом преобрази у добре. Помени, Господе, присутни овде народ, и из оправданих разлога одсутне; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји,омладину васпитај, старце укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи мучене од нечистих духова; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне што су под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и оне у изгнанству, и оне на тешким радовима, и све оне што су у било каквој невољи, и нужди, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све оне којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који нас недостојно замолише да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне који ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва имена, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога од нас још од утробе матере наше. Јер си Ти, Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланих буром, пристаниште морепловцима, лекар болесницима. Сам буди свима све и сва, Ти који знаш свакога од нас, знаш и молбу, и дом, и потребу нашу. Избави, Господе село ово, и сваки град и земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата…“)

99. према дубравама. бела тукадруз -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

99. према дубравама. бела тукадруз -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

Салаш у Дубравама, на коме смо провели највећи део Ускршњег распуста 1995. године, ширио је ону предивну тишину коју као да ствара вода истичући из кладенца кроз металну цев у поточић.
„Верујем у овај посед и ову земљу“, наједном је знао да каже Сенковић.
„Више но и у једну написану књигу. Чак више него и у оне написане са најбољим намерама. Овде се, не кријем, осећам …

_______________одломак из рукописа новог романа Беле Тукадруза

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s