Поворке мртвих песника и Лукић / Миодраг Мркић

Миодраг Мркић, 1932 -. Снимак Заветина. 2. фебруар 2014. УКС

Миодраг Мркић, 1932 -. Снимак Заветина. 2. фебруар 2014. УКС

Песник Лукић има стихове:

“Поворке мртвих песника
распршиле су моје заблуде
и помогле ми да ступим на прави пут.
И један коњ, коњ из снова, или из детињства
добар коњ који потрчи чак и на сенку бича.
Добри песници су мртви
и њима нудим своју песму”

(“Ars longa, vita brevis”)

У тим “поворкама мртвих песника” које су “распршиле заблуде” песника Лукића препознао сам те песнике, мртве песнике, који су песнику Мирославу Лукићу помогли да “ступи на прави пут”; и то, ја мислим – “пут којим се ређе иде”. Песници којима “нуди своју песму”; песници заумног, трансцедентног, “стварности духовне”, “крајње стварности”, “сведушег”. Иза троструке ТИШИНЕ која зна за буре песника и буре њихове душе – духа и даха.
У временским безданима континуума присуствујемо сусрету и сусретишту песника Лукића са мртвим песницима распршивачима заблуде и зналцима правог пута ТИШИНЕ – “крајње стварности – сведушег”. Он између пророчког календара и Буђења… За буђења знао је моћ враћајући се из визије о себи и мртвим песницима.
Овај мој рад о Лукићевој поезији може да се схвати као нека слободна историја поетике Мирослава Лукића; као интерпретација његове поетике помоћу поетика експлицираних мртвих песника у дијалогу са песником Лукићем у визији његовој. Можемо схватити овај рад и као неки дијалог песника са двојником. Као парапсихолошку сцену “умирућег песника”.
Продор у “сферу последње мистике” и есхатолошки реализам судбине песника
Лукића, као својеврсног “уклетог” песника.
У бунилу визије песник се пита искиданим стиховима из песме
ДРАМА ОВЕ МОЋНЕ УНУТАРЊЕ ПОЗАДИНЕ:

О, где сам, где сам то, Боже, ја?
– – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Заборав, рана туга? Све је чудно, и ваздух.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Све је прекрасно, златносмеђе,
па и тај рај…
Жбуње зрака мртвих песника се ројило око песника Лукића.
Гранична сфера, зона сумрака, реално – метафизичког у тој граничности визије
мртвих песника.
Није изненадан сусрет у визији песника Лукића са мртвим песницима и са мртвим песмама. И у Фаталном ортодоксном Ускрсу 1999.године читамо: “Песме које сам написао пре две године // мртве су.”
“Мртве песме”?!
Да ли и за њих важи “друга смрт”, “васкрсење”? Два суда, да ли и за песму важе”? “Судњи дан” и песник каже: “Тонем у пепео / нестајем”.
Ето, овог трена креће у визију сусрета са сенима песника.
Велики поетички процес… Облаци неизвесности са сенкама Ништа,
Празнине, Тишине… Вијори се застава Беле богиње. Изгубљен у себи и у…
песник на граници ЈА и бесмртници, мртви песници га салећу. Пустош гнев
песника на Апсолут, на небиће. Бела пустош Тишине. Кужни задах заразе.
Заробљен у ЈЕСТЕ. Салећу га мртви песници. Чује гласове, има виђења.
Мутни и свечани онострани гласови, непредвидиви, праћени светлошћу,
зракама.
У поноћне уре стрепи песник у слутњи, али схвата да гласови долазе
од мртвих песника, песника “понора”. На том тананом простору игре духа
између лудила и смрти чује њихове речи: богиња, пегаз, муза, и види њихове
ликове и ликове самих песника. Јављају му се посетиоци; њему који је и сам у
међупростору лудила и смрти. “Нисам сам!” “Нисам сам!” И није био сам.
Неко други је у њему. Миропомазан од мртвих песника у тренуцима чудеса
виђења, бљеска муње. Јављања песника. Они, “невидљиви изасланици неба”,
поезије, “морам да их чујем”, “виша бића” , “ја верник …Берђајев… Николај…
можда моје кризе и неверице ме упозоравају?!” – мисли песник. “Љубав?!”
Од олоша оглодана кост скаче у небо. Слава и чедност. Заставу
поезију узми од мртвих! Подај се превари духа – душе, и чуј речи светлости,
свете речи мртвих песника. Речи утехе. Речи истине стања духа песника ове
ноћи. Речи утехе посрнулих.
Из безмерне Тишине васељене долазе поете, песници, ако је тачно
да се ништа у природи не губи и да сада можемо гледати Косовску битку
ако… Разнородни из разних епоха, али песници духа гнева на људско и на
Не(биће), Тишину. Они траже ново своје место, несигурни у преОМској
Тишини…
…Нас посла краљ свих краљева васељене, нас поетске утваре, сене…
Твоји гласови унутрашњи ти говоре да нас чујеш, видиш. Лудило у сенци
смрти нек’ привиђење упрти. Искрено наше надахнуће. Љупка одлучност
наша. Не буди, песниче полулуди, у заблуди малодушја! Плачно твоје
самосажаљење… милосрђе… Витеже поезије суровог Балкана, пођи! Чуј нас!
“Лепота, неукаљана грехом”. “Истинито, поштено, праведно, чисто,
лепо… изашло из агапе у једном телу. Спас од блуда, хуле, зломисли,
злурадости, гордости, злопамћења… Кажем ти ја Шарл духом Девице
орлеанске”

Бела Тукадруз (као студент, 1973. година. Снимак: Микан Аничић)

Бела Тукадруз (као студент, 1973. година. Снимак: Микан Аничић)

*****
Има виђења. Показују му се. Говоре му више ствари. “Узевши у
обзир начин и циљ тих појава, материју откривених ствари и састав твојих
личности, казују да је све то претварање заводљиво и погубно и да таква
виђења происходе из ђавољих духова”, као код Девице Орлеанске. Из духова
“проклетих” песника – песника “понора”… Траје велики твој поетски и
поетички процес. Ти браниш све што си написао, рекао…. Обезвређујеш…
Затражи милост од пороте мртвих песника који играју између лудила и смрти.
Живот грађански у филозофији прилагођавања су ти нудили самоуправно несврстани наших боја националног бића злехуде судбине…
Одбио си. Сада треба да кажеш да је све твоје било лакрдија, уобразиља,
намештаљка. Признај тој супротној пороти живих литерата. Остави убеђеност,
тврди став, бескомпромисност. Одрекни се вере у поезију и начела, у сфере
последње мистике твог песништва са сенкама метафизике и истовремено
истине самобитка, тубитка и Не(битка). Осуђују те на живот. Осуђују те на
тишину горке прећутаности. Говор тишине те мами у, у, у Апсолут, у Тишину.

******
Еј, ви, поете, “награђиваног правца”, погубни лажљивци!
Злоупотребљивачи народа! Гатари! Празноверници! Прилагођивачи!
Хулитељи бога! Изопачитељи вере и Исуса Христа! Самохвалници!
Идолопоклоници режима и њихових!… Сурови и сирови естете! Распуштени
произвођачи ђавола! Кривоклетници! Превртљивци! У мојој сте скици…
“Ја сам пут истине и живота”. Лепота. Смрт смрти. Вечност.
Божанска надвременост. Више од мог крика бола. Са своје ломаче довикујем:
Љубав. Срце песника из пепелишта вам бацам. Пепео ми распршите у
вечности!
Витез поезије у сенци. Витез прећутаности. Витез у сенци халабуке прљавог правца “награђиване литературе”. У раскошном сновиђењу и моћи метафизике нашег поетског бића види сени, утваре песника тешитеља. Они не знају за националне границе из простора смрти и трансцеденције, из простора паралелног, па ипак су из тубитка. У халуцинацијама о страшној причи о свом усуду они су ту да утеше песника Лукића. Бар сенке ИСТИНЕ да му кажу.
================== Миодраг Мркић: ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу. – Београд, Заветине, 2013. – 511 стр. – стр.: 330-334