Хомољска шара.Претек / Бела Тукадруз

95. према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

95. према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

…Сенковићи су имање у Дубравама (Божана Сенковић наследила од свог покојног брата Боре Мишљеновића, као једини наследник) , полако почели да обнављају и претварају у оно што је био: некадашња „држава Мишљеновића“, након што је Милисав Сенковић постао пензионер (1985). Обновили су салаш, вајат. Практично пролеће, лето и јесен проводили су тамо. Жариште живота било је у Дубравама. То је једини салаш у Босиљковцу, који се одржава и данас.
Филип Сенковић ме је водио да видим друге салаше – на десетине запуштених: из њих већ расте дрвеће, зова, дивље крушке и трешње, – делују аветињски. Лета је Филип Сенковић волео да проводи у Дубравама, најчешће у вајату. Где је имао своју собу са радним столом, библиотеком од хиљаду књига. Кроз једини прозор вајата отвара се ванредан поглед на север, на Пек у подножју брега, на неописиве изласке сунца. На долину, железничку станицу ЗВИЖД, кровове суседног села. Понекад се, кад је отворен прозор, чује жубор Пека под брегом. (Кроз прозор би се, јачим замахом могло добацити каменом у вир под врбама под брегом.)

98. према дубравама. пек. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

98. према дубравама. пек. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

Сенковићев радни сто претрпан је папирима и књигама.
Једном сам на столу видео следећу белешку:
“…Научио сам да певам много песама, које сам могао да слушам преко радиа сатима. И певао сам: Негде у даљини поглед ми се губи, /Неког у даљини моје срце љуби… Или: Стаде се цвеће росом китити, / Стаде се срма срмом срмити… Певао сам, кажу, лепо. Певао сам неке песме, за које ми се чинило као да сам их ја испевао. Било је неколико песама за које ми се чинило као да су само моје. Једноставно као да су се певале саме, а не да сам их ја певао… И све су биле тужне,
као она: На Бикавцу брду града Вишеградаа…
„Где Дубока Дрина вековима тече, / остаде ми једна тужна успоменааа“, прихватао је мој незаборавни ујак.
Волео сам га, са разлогом више него оца и мајку. Кад се у кревету помокрим, најпре је топло, а онда хладно. Моја мајка Божана ставила је мушему. Мушема после извесног времена има сличан мирис као и штала. Ја сам почео да мокрим у
постељу после скоро узастопних смрти мојих дедова: Павла Мишљеновића и Маринка Сенковића. … Било ме је стид ујутру да устанем пред оцем, са којим сам иначе спавао, он ме је задиркивао: „Опет је Филип ноћас био у риболову ! У рибара мокре гаће, за доручак не зна шта ће!“ Мајка ми је ћутке, не гледајући ме, пружала суве гаће и излазила из собе да се преобучем…Она је била друкчија од мога оца – његова сушта супротност…” (АСМС)

95. према дубравама. врбе.-109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

96. према дубравама. врбе.-109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

„Да ли постоји веза између планете и човека који је насељава? И уопште – „због чега гори Сунце?“. .. „Чега има у звездама?“ Да ли звезде шапућу ? Или се оне тамо тупо и празно, као празни земљани лонци, крећу према Копернику?“
То ме је, једног од тих пролећних дана 1995. године, у Босиљковцу, то јест тамо у Дубравама на салашу, упитао Филип Сенковић.
Та питања је, узвратио сам, постављао и Василиј Розанов у књизи Апокалипса нашег времена, и сећам се како је одговорио.
Розанову није било глупо познавање старина. Он се позвао на три хороскопа из историје. ( „Један хороскоп – Исуса Христа.
Други хороскоп – Апостола Петра.
Трећи хороскоп – Константина Великог.
Један је био разапет.
Други – разапет, али главом надоле.
Трећи – Константин Велики је погубио сина сумњајући у његову везу са маћехом Фаустом. Тај син је био Крисп. А жену, очигледно вољену, спалио је у ужареном купатилу…“ )

Нова наука не може предвидети рат. А у неким селима, па и другде, још има људи који верују у тајну власт звезда. Розанов није одговорио директно на постављена питања, али је одговорио. Нема потребе да описујем унутрашњост тога вајата у којем смо водили разговор: лепше је било оно што смо видели кроз прозор – како се тамо у даљини изнад Црног Врха румени небо и излази Сунце, милиметар по милиметар.
Пек се под нама пушио од јутарње магле, врбаци, воћњаци, јове.
А на само десетак корака, од вајата, било је неколико јабукових стабала у цвету. Белеле су се крошње, блиставе.
„Те јабуке је после рата посадио и калемио деда Павле „, рече Филип Сенковић, „и ја настојим сваког пролећа да допутујем овде кад оне цветају. Рађање сунца и њихове прекрасне расцветане крошње чине ме радосним. “

95. пут према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

95. пут према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

Пошто ништа нисам одговорио, он настави:
„А тамо горе, изнад, иза старог салаша, има читавих бокора перунике, шимшира, јоргована и две трешње, једна је бела – њих је калемио покојни ујка Бора.
А тамо доле, испод вајата, у шумовитом потоку, има и кладенац који никада не пресушује. Ујка Бора га је седамдесетих бетонирао и поставио металну цев, да вода може да отиче… “
Ништа не узвратих.
„Мој отац је изнео на салаш десетак трмки – дају одличан мед.Багремов. Уоколо има много багремових шума. Могло би овде – да се човек само тиме бави – да се подигне плантажа малина. Српске малине немају премца на европском тржишту, али…. Ја бих овде волео да подигнем и малу цркву…

*

Можда би ове речи Филипа Сенковића могле стојати на почетку ове књиге, јер зраче нечим непатвореним и исконским?
Свако има свој корен, који је дубоко продро у своје тле и своје сокове црпи.
Настасијевић је једном записао: „Живот је да се, као биљка, заврши цветом „. Сваки живот се завршава цветом, осим оних искорењених. Искорењени опаснији су произвођачи отрова него сами отровни, каже Настасијевић.
Филип Сенковић није волео књижевност коју су стварали послератни писци, ни његови вршњаци – већина његових вршњака. Он је опажао свих својих предака линију, али себе није зауставио да би направио излет у прошло, нити у будуће. САД је њему била кула светиља. Лагано се померао напред. Није му видело ослабило нити су му рефлекси прошлог осветлили пут: није текао кроз сету месечине, већ сунчаним даном. Филип Сенковић је осетио и доживео тренутак пресложености – када се из простог у сложено мора: доживео је изопачење. Али и хероизам душе, то: да се упрости.
(„Уметник је последњи беочуг који затвори ланац од изопачености сложеног до безазлености простог. Зато је здравима уметност напитак за оплемење, а перверзнима лек „, Настасијевић. )
Сенковићеве рукописе одбијали су издавачи, јер је то било нешто што је припадало претеку. Шта је претек? На салашу у Дубравама, у вајату – тј. у његовој радној соби – пуно је клечаних торби које су ткале Сенковићеве покојне бабе и мајка
Божана. Није скупљао те клечане торбе, као филателиста поштанске марке. Не. Скупљао их је због – шара.
(Настасијевић: „Претек избије на шару. Знају лажови: зато је лаж шарена. Шта ли је тек унутра, кад је тако набујало споља“.)
И та узгредна забелешка на Сенковићевом писаћем столу, на салашу у Дубравама, већ пожутела и прашњава, шта је ако не: чисти претек?

(„За светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле, за свети Велики Четвртак чији спомен славимо, и за све твоје Светитеље, чијим молитвама, посети нас, Боже. И помени, Господе, све раније преминуле у нади на васкрсење у живот вечни Прамајчицу Божану, Мишљена Мишљеновића Првог, Мишљена Мишљеновића Другог , Павла Другог, Симеона ,Живана, Павла Трећег, Вељка, Божидара и Бору, Љубу Паћину, Дафину, Петру Мишљеновић, Димитрија и Грозду, Маринка и Животу Сенковића, учитеља Мику „Брку“, попа Николаја Јакушева, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица твога. Још Ти се молимо: помени, Господе, твоју свету, саборну и апостолску Цркву, распрострту од краја до краја васељене, и даруј мир њој коју си стекао пречасном Крвљу Христа твога, и овај свети храм утврди до свршетка века. Помени, Господе, оне што Ти ове Даре принесоше, и оне за које, и преко којих, и ради којих Ти их принесоше. Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње. Награди их твојим богатим небеским даровима: даруј им место земаљских добара – небеска, место привремених – вечна, место пролазних – непролазна. Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над сваким злом, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом преобрази у добре. Помени, Господе, присутни овде народ, и из оправданих разлога одсутне; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји,омладину васпитај, старце укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи мучене од нечистих духова; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне што су под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и оне у изгнанству, и оне на тешким радовима, и све оне што су у било каквој невољи, и нужди, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све оне којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који нас недостојно замолише да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне који ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва имена, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога од нас још од утробе матере наше. Јер си Ти, Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланих буром, пристаниште морепловцима, лекар болесницима. Сам буди свима све и сва, Ти који знаш свакога од нас, знаш и молбу, и дом, и потребу нашу. Избави, Господе село ово, и сваки град и земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата…“)

99. према дубравама. бела тукадруз -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

99. према дубравама. бела тукадруз -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

Салаш у Дубравама, на коме смо провели највећи део Ускршњег распуста 1995. године, ширио је ону предивну тишину коју као да ствара вода истичући из кладенца кроз металну цев у поточић.
„Верујем у овај посед и ову земљу“, наједном је знао да каже Сенковић.
„Више но и у једну написану књигу. Чак више него и у оне написане са најбољим намерама. Овде се, не кријем, осећам …

_______________одломак из рукописа новог романа Беле Тукадруза

Advertisements

СТРНЏАЊЕ / из новог романа Беле Тукадруза

(Из прецртаних забелешки Павла Мишљеновића)

цвет.знак препознавања.фотодокументација заветина, лето 2013

цвет.знак препознавања.фотодокументација заветина, лето 2013

(…)СВАКИ дућан има свој кантар и свако село своје обичаје.
Влашка села око Босиљковца разликују се и по свом положају и по многим обичајима. Та села су углавном смештена у брдима, у планинским пределима. Домаћица у њима је као навито коло, о њој виси сва кућа, све око куће. Она је у ствари „газда“. Што су дубље у планини, удаљенија од саобраћајница, влашка села имају обичаје о којима се не зна, о којима се не прича. Незнање влашког језика, наших људи, онемогућује упознавање живота и обичаја Влаха. Док је као млад
човек у Аустроугарској учио занат прегледача бобичавих свиња, Димитрије Сенковић је, узгред, научио немачки, маџарски и влашки. Био је омиљен, од Пожаревца до Зајечара и Неготина и Крајове, код Влаха, зато што се са њима лако споразумевао на њиховом језику. Али изгледа да је овај лепи дугајлија остављао утисак на Влахе и зато што је био јако развијен, изразите физичке снаге и спољашње лепоте. Лепота је овом смеђем човеку отварала многа врата, па се он на том простору североисточне Србије, ма у ком се месту затекао, осећао као код куће. У Текији је имао велику кафану (у ортаклуку), где је служила (како сам већ рекао ) нека лепа Румунка, коју је Димитријева жена Грозда отерала, сазнавши да јој се муж са келнерицом „стрнџа“. Грозда је била лепотица, какву човек може само пожелети за своју жену. Али Димитрије Сенковић, велики путник и намерник, мало је времена проводио са својом женом. „Павле, несрећан човек у браку је сироче живота“, рече ми једном искрено.
Да ли је циљао на свој или мој брак?
„И у најбољем браку, човек се после неког времена . ..засити. Мед после неколико кашика бива горак…Власи су практичнији од нас Срба…“
Нисам разумео шта жели да каже, па сам одговорио: „Али нама Србима вера брани да шврљамо изван брака…“
Димитрије се насмејао грохотом; ми смо били у лову на зечеве у Дубравама (кад смо о томе разговарали ) – његов грохот одјекивао је низ падине. И кад је престао да се смеје испричао ми је нешто – о гостинској обљуби и „стрнџању“ – што можда и није згодно забележити.
„Наши Власи су вероватно побожнији од нас Срба, и ближе у додиру са природом, и својом природом.Сигурно је да су мање лицемерни. Ми због неких њихових обичаја мислимо да су примитивни, а ти обичаји су старији од нашег доласка у ове крајеве…“ И испричао је нешто, нека ми буде опроштено што ћу то записати. Неку годину пре 1900. године, Димитрије је путовао из Босиљковца према Зајечару на
својим колима, и био је заноћио у једном влашком селу. Примио га је на конак домаћин који је имао велику задругу. Тај Влах имао је две ћерке за удају, не и сина. Били су радосни што је Србин који зна влашки, лепо су га дочекали. Понудили јелом и пићем. Уступили му гостинску собу за спавање. Домаћица му је опрала ноге, иако се томе опирао.Угасила је лампу и легла крај њега у исту постељу. Кад јој је предочио незгодне последице које могу снаћи и њу и њега због њеног поступка, она је кроз смех рекла, да се не брине, да је у њиховом селу то стари обичај, и, дај Боже, да затрудни са тако лепим човеком и да роди, сина, наследника, тако лепог, снажног и стаситог као Димитрије.
„Никада ништа слично нисам доживео… Ни са мојом женом у првим годинама нашег брака, а ни касније… Пода мном је била гола вода која гори…“ Била је месечина, и Димитрија је понела необуздано давање те Влајне. Онако знојна, румена и задовољна она се брзо обукла и без речи отишла из собе, а Димитрије се опружио на кревету, али није могао да заспи.За сваки случај, наган је ставио испод јастука и у сећању је упоређивао ову Влајну и своју жену Грозду. И кад је сан већ почео да га хвата, у собу су ушле газдине ћерке, на прстима, босе, у белим кошуљама. Старија није имала више од двадесет година, а млађа осамнаест, али су биле израсле као висока конопља летња. Ускочиле су без речи у Димитријеву постељу, једна с једне, друга с друге стране, с кикотом. Када им је на влашком Димитрије предочио незгодне последице које их могу снаћи због њиховог поступка (да могу изгубити невиност, затруднети ), старија му је рекла да „невине девојке неваљају, њих нико неће“. И млађа је потврдила: „Невина девојка ништа не ваља!“
Обе девојке су биле дрхтаве и мирисале су на босиљак и процветалу конопљу. И било ја јасно зашто су оне дошле у Димитријеву постељу, и да ће ту остати до зоре. Старија није била девица. Уместо да настави спавање, Димитрије је читаву ноћ пребирао својим снажним рукама по оба девојачка тела, као по рупицама на фрули! Савладавао се и стезао зубе да не сврши у старију, али га је у зору млађа, која је била невина, својим грчевима, и загрљајима преварила и усисала.
Кратко је спавао. Ујутру га је пробудила домаћица за доручак, шалила се са њим кад је видела крваву постељу (као да је неког заклао).
За време доручка, пред укућанима и мужем, понашала се као да ничег није било претходне ноћи. А и домаћин је био срдачнији, чинило се Димитрију…
Отпутовао је на својим колима, гонећи галопом коње, и повремено се смејао грохотом, јер путовао је сам. „Влајне су практичније од Српкиња, прво те провере, па … ако си се добро показао…“
Две-три године доцније, када је опет путовао за Зајечар, Димитрије је свратио на конак у то исто влашко село, код свога „побратима“. Било је пролеће. Домаћин му није послао своју жену и ћерке (ћерке је већ удао, а жена му је родила сина), али га је задржао дан-два у гостима, због Празника цвећа (Празника ружа). Објаснио
му је како се обележава тај празник, обичај. И предложио да учествује у њему.
Изнад села постоји једна пећина са пространом двораном. У тој пећини се одржавало „стрнџање“. Унутра би унели доста сувог грања, дрва, за велику ватру. Чим падне вече и женско и мушко крену према пећини по мраку. На лицима имају вреће – маске направљене од платна од конопље, са прорезима за очи, нос и уста. Од појаса па на доле су као од мајке рођени, и мушки и женски учесници обреда.
Мушки носе поњаве под мишком. Први који уђе у пећину, запали велику ватру. Димитрије је на „стрнџање“ пошао са својим „побратимом“ по мраку. У пећини је већ било топло, кад су ушли. Велика ватра је својим пламеном скоро лизала високу таваницу пећине, око ње су играли подврискујући маскирани мушкарци, жене и девојке уз необуздану свирку гајди, виолина, добоша – ђипали су онако гологузи и космати – ђипале су и њихове крупне сенке по зидовима пећине. У коло се ухватио и Димитријев „побратим“. И почео да ђипа. Кад је ватра почела да се гаси, мушки су почели да љубе у уста оне маскиране жене или девојке које су играле до њих, да им трљају врхове дојки , а и маскиране жене и девојке су без зазора хватале мушке за оне ствари. Димитрије је видео како титрају сенке маскираних учесника обреда по зидовима, чуо је необуздан смех мушкараца и кикот жена. Неки су стојећи ближе ватри, наперених удова, видели своје сенке на зидовима пећине, удове наперене и увећане и налик на топовске цеви. Било је ту ракије и вина, пило се. Нико никога у полутами пећине није питао за године, сваки је мушкарац могао да опроба сваку жену и свака жена сваког мушкарца. Димитрија је изабрала нека непозната дундаста маскирана Влајна, онижа. Пошто је ватра престала да обасјава пећину, и они најстидљивији су у мраку стењали, гроктали, мукали, вриштали. Кад је неко разбуктао жар пећинске ватре, Димитрије је – „орући “ већ неку другу Влајну која се подвукла под њега, чим је она прва отишла да се „стрнџа“ са неким другим (то је била млађа и већ удата ћерка његовог “ побратима“ – казала му се), видео силуете на десетине парова у разним позама, чуо је вриштање, молбе, рзање, стењање. То је била једна скоро невероватна ноћ у којој је сваком и свакој било допуштено да ужива у наслади докле може да издржи. Ко је имао рса, узимао је нови пехар и испијао га до дна. Ако неко не би могао да задовољи жену, она се одмицала и одвајала мушкарца од друге жене и намицала му се. Све до пред зору трајао је необуздани пролећни љубавни пир, када су маскиране прилике почеле да се разилазе, да излазе из пећине и нестају у мраку…
„Шта има лоше у томе једанпут годишње? У човеку се преко године накупи много талога и незадовољства и снаге која се, остане ли затворена у себи, претвара у велико зло. Те сеоске влашке пролећне пећинске гозбе љубави много шта спречавају, и прочишћавају оне који учествују у њима. Стрнџањем се у току једне ноћи истутњи и испразни из мушкараца и жена много шта лоше…“
Тако је говорио Димитрије Сенковић.