Хомољска шара.Претек / Бела Тукадруз

95. према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

95. према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

…Сенковићи су имање у Дубравама (Божана Сенковић наследила од свог покојног брата Боре Мишљеновића, као једини наследник) , полако почели да обнављају и претварају у оно што је био: некадашња „држава Мишљеновића“, након што је Милисав Сенковић постао пензионер (1985). Обновили су салаш, вајат. Практично пролеће, лето и јесен проводили су тамо. Жариште живота било је у Дубравама. То је једини салаш у Босиљковцу, који се одржава и данас.
Филип Сенковић ме је водио да видим друге салаше – на десетине запуштених: из њих већ расте дрвеће, зова, дивље крушке и трешње, – делују аветињски. Лета је Филип Сенковић волео да проводи у Дубравама, најчешће у вајату. Где је имао своју собу са радним столом, библиотеком од хиљаду књига. Кроз једини прозор вајата отвара се ванредан поглед на север, на Пек у подножју брега, на неописиве изласке сунца. На долину, железничку станицу ЗВИЖД, кровове суседног села. Понекад се, кад је отворен прозор, чује жубор Пека под брегом. (Кроз прозор би се, јачим замахом могло добацити каменом у вир под врбама под брегом.)

98. према дубравама. пек. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

98. према дубравама. пек. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

Сенковићев радни сто претрпан је папирима и књигама.
Једном сам на столу видео следећу белешку:
“…Научио сам да певам много песама, које сам могао да слушам преко радиа сатима. И певао сам: Негде у даљини поглед ми се губи, /Неког у даљини моје срце љуби… Или: Стаде се цвеће росом китити, / Стаде се срма срмом срмити… Певао сам, кажу, лепо. Певао сам неке песме, за које ми се чинило као да сам их ја испевао. Било је неколико песама за које ми се чинило као да су само моје. Једноставно као да су се певале саме, а не да сам их ја певао… И све су биле тужне,
као она: На Бикавцу брду града Вишеградаа…
„Где Дубока Дрина вековима тече, / остаде ми једна тужна успоменааа“, прихватао је мој незаборавни ујак.
Волео сам га, са разлогом више него оца и мајку. Кад се у кревету помокрим, најпре је топло, а онда хладно. Моја мајка Божана ставила је мушему. Мушема после извесног времена има сличан мирис као и штала. Ја сам почео да мокрим у
постељу после скоро узастопних смрти мојих дедова: Павла Мишљеновића и Маринка Сенковића. … Било ме је стид ујутру да устанем пред оцем, са којим сам иначе спавао, он ме је задиркивао: „Опет је Филип ноћас био у риболову ! У рибара мокре гаће, за доручак не зна шта ће!“ Мајка ми је ћутке, не гледајући ме, пружала суве гаће и излазила из собе да се преобучем…Она је била друкчија од мога оца – његова сушта супротност…” (АСМС)

95. према дубравама. врбе.-109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

96. према дубравама. врбе.-109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

„Да ли постоји веза између планете и човека који је насељава? И уопште – „због чега гори Сунце?“. .. „Чега има у звездама?“ Да ли звезде шапућу ? Или се оне тамо тупо и празно, као празни земљани лонци, крећу према Копернику?“
То ме је, једног од тих пролећних дана 1995. године, у Босиљковцу, то јест тамо у Дубравама на салашу, упитао Филип Сенковић.
Та питања је, узвратио сам, постављао и Василиј Розанов у књизи Апокалипса нашег времена, и сећам се како је одговорио.
Розанову није било глупо познавање старина. Он се позвао на три хороскопа из историје. ( „Један хороскоп – Исуса Христа.
Други хороскоп – Апостола Петра.
Трећи хороскоп – Константина Великог.
Један је био разапет.
Други – разапет, али главом надоле.
Трећи – Константин Велики је погубио сина сумњајући у његову везу са маћехом Фаустом. Тај син је био Крисп. А жену, очигледно вољену, спалио је у ужареном купатилу…“ )

Нова наука не може предвидети рат. А у неким селима, па и другде, још има људи који верују у тајну власт звезда. Розанов није одговорио директно на постављена питања, али је одговорио. Нема потребе да описујем унутрашњост тога вајата у којем смо водили разговор: лепше је било оно што смо видели кроз прозор – како се тамо у даљини изнад Црног Врха румени небо и излази Сунце, милиметар по милиметар.
Пек се под нама пушио од јутарње магле, врбаци, воћњаци, јове.
А на само десетак корака, од вајата, било је неколико јабукових стабала у цвету. Белеле су се крошње, блиставе.
„Те јабуке је после рата посадио и калемио деда Павле „, рече Филип Сенковић, „и ја настојим сваког пролећа да допутујем овде кад оне цветају. Рађање сунца и њихове прекрасне расцветане крошње чине ме радосним. “

95. пут према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

95. пут према дубравама. -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

Пошто ништа нисам одговорио, он настави:
„А тамо горе, изнад, иза старог салаша, има читавих бокора перунике, шимшира, јоргована и две трешње, једна је бела – њих је калемио покојни ујка Бора.
А тамо доле, испод вајата, у шумовитом потоку, има и кладенац који никада не пресушује. Ујка Бора га је седамдесетих бетонирао и поставио металну цев, да вода може да отиче… “
Ништа не узвратих.
„Мој отац је изнео на салаш десетак трмки – дају одличан мед.Багремов. Уоколо има много багремових шума. Могло би овде – да се човек само тиме бави – да се подигне плантажа малина. Српске малине немају премца на европском тржишту, али…. Ја бих овде волео да подигнем и малу цркву…

*

Можда би ове речи Филипа Сенковића могле стојати на почетку ове књиге, јер зраче нечим непатвореним и исконским?
Свако има свој корен, који је дубоко продро у своје тле и своје сокове црпи.
Настасијевић је једном записао: „Живот је да се, као биљка, заврши цветом „. Сваки живот се завршава цветом, осим оних искорењених. Искорењени опаснији су произвођачи отрова него сами отровни, каже Настасијевић.
Филип Сенковић није волео књижевност коју су стварали послератни писци, ни његови вршњаци – већина његових вршњака. Он је опажао свих својих предака линију, али себе није зауставио да би направио излет у прошло, нити у будуће. САД је њему била кула светиља. Лагано се померао напред. Није му видело ослабило нити су му рефлекси прошлог осветлили пут: није текао кроз сету месечине, већ сунчаним даном. Филип Сенковић је осетио и доживео тренутак пресложености – када се из простог у сложено мора: доживео је изопачење. Али и хероизам душе, то: да се упрости.
(„Уметник је последњи беочуг који затвори ланац од изопачености сложеног до безазлености простог. Зато је здравима уметност напитак за оплемење, а перверзнима лек „, Настасијевић. )
Сенковићеве рукописе одбијали су издавачи, јер је то било нешто што је припадало претеку. Шта је претек? На салашу у Дубравама, у вајату – тј. у његовој радној соби – пуно је клечаних торби које су ткале Сенковићеве покојне бабе и мајка
Божана. Није скупљао те клечане торбе, као филателиста поштанске марке. Не. Скупљао их је због – шара.
(Настасијевић: „Претек избије на шару. Знају лажови: зато је лаж шарена. Шта ли је тек унутра, кад је тако набујало споља“.)
И та узгредна забелешка на Сенковићевом писаћем столу, на салашу у Дубравама, већ пожутела и прашњава, шта је ако не: чисти претек?

(„За светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле, за свети Велики Четвртак чији спомен славимо, и за све твоје Светитеље, чијим молитвама, посети нас, Боже. И помени, Господе, све раније преминуле у нади на васкрсење у живот вечни Прамајчицу Божану, Мишљена Мишљеновића Првог, Мишљена Мишљеновића Другог , Павла Другог, Симеона ,Живана, Павла Трећег, Вељка, Божидара и Бору, Љубу Паћину, Дафину, Петру Мишљеновић, Димитрија и Грозду, Маринка и Животу Сенковића, учитеља Мику „Брку“, попа Николаја Јакушева, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица твога. Још Ти се молимо: помени, Господе, твоју свету, саборну и апостолску Цркву, распрострту од краја до краја васељене, и даруј мир њој коју си стекао пречасном Крвљу Христа твога, и овај свети храм утврди до свршетка века. Помени, Господе, оне што Ти ове Даре принесоше, и оне за које, и преко којих, и ради којих Ти их принесоше. Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње. Награди их твојим богатим небеским даровима: даруј им место земаљских добара – небеска, место привремених – вечна, место пролазних – непролазна. Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над сваким злом, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом преобрази у добре. Помени, Господе, присутни овде народ, и из оправданих разлога одсутне; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји,омладину васпитај, старце укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи мучене од нечистих духова; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне што су под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и оне у изгнанству, и оне на тешким радовима, и све оне што су у било каквој невољи, и нужди, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све оне којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који нас недостојно замолише да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне који ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва имена, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога од нас још од утробе матере наше. Јер си Ти, Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланих буром, пристаниште морепловцима, лекар болесницима. Сам буди свима све и сва, Ти који знаш свакога од нас, знаш и молбу, и дом, и потребу нашу. Избави, Господе село ово, и сваки град и земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата…“)

99. према дубравама. бела тукадруз -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

99. према дубравама. бела тукадруз -109 одабраних фотографија. пролеће 2012. снимак иван лукић

Салаш у Дубравама, на коме смо провели највећи део Ускршњег распуста 1995. године, ширио је ону предивну тишину коју као да ствара вода истичући из кладенца кроз металну цев у поточић.
„Верујем у овај посед и ову земљу“, наједном је знао да каже Сенковић.
„Више но и у једну написану књигу. Чак више него и у оне написане са најбољим намерама. Овде се, не кријем, осећам …

_______________одломак из рукописа новог романа Беле Тукадруза

Advertisements

Поново о „Ујкином дому“ / Миодраг Мркић

ПОЛИТИЧКО БИЋЕ ИЛИ ДРЖАВНИ ГРАЂАНИН

Бела Тукадруз (као молер; октобар 2013; снимак Иван Лукић)

Бела Тукадруз (као молер; октобар 2013; снимак Иван Лукић)

Можемо се ми до миле воље одрицати политике. То могу чинити и ликови романа, па и ликови романа Ујкин дом Мирослава Лукића. Они се, наравно, не одричу. Политика је део суштине човека. Паганско, рестаураторски се пише и говори – политика као „судбина“. Иако се ми „одричемо“ политике, она се нас не одриче, упркос томе што се прави да се одриче. Значи – бирократске мистификације. Они који су на власти чак траже да се полиција и војска одрекну политике, бар формално, уставно. „Извршни орган треба да буде без мозга“ – како је говорио Радомир Лукић, чувени, можда и једини наш прави правни научник у модерном времену. Мишљеновић… И село Мишљеновац.. Мислити, и по пети пут овде се сећамо Рембоа – „бити мишљен“. Мишљење и политика. Политизирати… Слободно рецимо да Мишљеновић не „бистри политику“. Он је више религиозно-мистично-филозофски осећа. Он из дубине ствари осећа да је „државни грађанин“. Свеједно што вера (Бог), и Троцки, и други мешају прсте у Мишљеновићево политичко биће. Човек не може а да није објективно и хомо политикус, па и пренатални – +“претерајмо“ – хомо фетус ембрионис политикус… Па, у крајњој линији, и пре зачећа, јер је човек и његово рађање и стварање, класно-политичко биће. Тајне „вештине управљања државом“. Изгледа она више нама управља. Она се више нама бави, а не ми њом. Ретки су они који су субјекат у целој ствари (ако их уопште има). Већина су „мишљени“. „Познавање државе“. Мишљеновић хоће да је упозна кроз религиозно-мистично-троцкистичко. Али, кључна врлина је у томе што Мишљеновић хоће да упозна државу и кроз лично искуство, опште (и сексуално) и лично размишљање, мудровање о политици. Хоће да позна „циљеве државе“, конкретне и опште. Чак и неке њене телеолошке и есхатолошке циљеве. Да упозна спољашње и унутрашње циљеве. Унутрашња трговина. Авај! – и не слути да осим трговине душама долази време и трговине не само људима, већ и њиховим органима; и да долази време да ће се у оквиру слободног тржишта ићи на Србе у сафари као на звери и да ће Милосрдни анђео са неба бомбардовати Белог анђела. Мишљеновић је умро 1977. Политика је и „мудрост и вештина опхођења појединца са људима и сналажење у животу; довитљивост и сналажење, лукавост и препреденост“. Можемо рећи да је и бонтон политика. Граница бонтон – закон и устав… Политика?! Изгледа да се закони мешају у бонтон. Бора Мишљеновић показује своју мудрост и вештину, сналажење. О томе говорим у овој мојој књизи. Он је романтичарски јунак, скоро класичне формуле: побегао у село, у природу… Побегао у тајне своје рукописе који остају у паучини са совом… На тавану… У мистичном завештању да се не отварају. Али, тај политички романтизам Мишљеновића, разочараног јунака са елементима „светског бола“ (мистично-религиозно-троцкистички) је нека основа Боре Мишљеновића. Упркос свему, Бора Мишљеновић није политикант, политикастер – није надриполитичар. Он је дорастао темама о којима говори, мисли, пише. Идеологија о којој говори и коју у пракси остварује у свом микро свету и његова политичка географија духовна је антропографија… Могли бисмо рећи да се много не служи статистиком. Да, доста занемарује и политичку економију – законе економског развитка. Ако нису у целу ствар унели пометњу, Бог, за кога неки кажу да је „сенилни деликвент“, Троцки и Мишљеновићево конкретно животно искуство – искуство „једног“ голооточанина. Значи – Мишљеновић није један. Он је синтеза, тип…, представник. И хронологија му је у основи мутна са прескоцима. Теме о којима говоре и он, и Троцки, и други, су у оквиру векова, миленијума. Подсетимо: првобитна заједница, робовласнички систем, феудализам, капитализам… и уз то прелазне фазе су дуго трајале. Свако време, свака формација, има своје колонате (прелазна форма друштвеног уређења од робовласничког у феудализам). Но, упркос свему, у свом искреном умовању Мишљеновић, бивши голооточанин (скоро му ово голооточанин дође као нека титула племићка, презиме…) је у свом тајно-рукописном стваралаштву мудар, сналажљив, окретан, опрезан, препреден, лукав и у питањима телеологије и есхатологије, и политике… Он је дирљиви представник тајног песништва код нас, баш захваљујући и политици… Из рукописне галаксије жртва идеологије; као и данас што су рукописни песници и дела њихова жртве тржишне естетике, поетике – жртве сирових и сурових естетско-поетских производних односа. Мотив тајног рукописа постоји и у мојим књигама, и у романима Богислава Марковића, и у другим. Сигурно је да и то много говори о времену. Дакле, скрећемо пажњу на, како се то каже, вишедимензионалност овог романа Мирослава Лукића. Скрећемо пажњу на Х (икс) значења. На више слојева, нивоа – како то воле да кажу садашњи критичари из „друге руке“, слободно естетског и поетског тржишта. Мишљеновић „мишљен“ од политике… Син Беле куге и њен учесник (неожењен). У суштини ствари, „кад се све сабере и одузме“- он је против политокије – рађања, стварања деце; против велике плодности. Објективно, многи елементи романа Ујкин дом (секс – еротика) су слика Беле куге. Свеједно је што ту тему Лукић не форсира. Утолико боље, јер се објективно намеће до те мере да о роману можемо говорити и као о роману са темом бела куга. А зар није и бела куга политичка ствар?… Косово… Гласање… (Данас је 13.11.2001. године. Све је плитика, иако привидно није, јер човек је по природи ствари „друштвено биће“, а кључни вид те друштвености је већ милнеијумима и држава, политика.) Мишљеновић не игнорише чињенице. Можда је оно што мисли Мишљеновић блиско Бизмарковом, који каже – „политика је уметност“. Или блиско Сервантесовом: „добро проповеда ко добро живи“. Можемо рећи да је политика импрегнирана у сва збивања, у ткиво догађаја романа. Ко не схвата, довољно је рећи да је Мишљеновић због политике био на Голом отоку и да му је „Голи оток“ променио правац и смисао живота. Рукописи… Бекство од „света“ у свет села, самоће… Својеврсна алијенација, фрустрације… Да не ширимо познате теме. Мишљеновићево политичко мишљење и осећање, и пракса, су осенчени умовањем о религији и предавањем религији, чему смо посебно поглавље посветили. Значи, специфичност: Голи оток – Комунизам – Религија (Хришћанство, Православље), троцкизам, животна пракса… – и све углавном дато у техници ретроспекције, сећања… које појачавају мистеријум живота и нарочито мистеријум будућности. Све, све је и политичко. И како волимо да кажемо: рећи акустички експресивно неутралан самогласник А је политика, јер А је, пре свега: само – (гласник), а уз то, емоционално неутралан… Толико о „само“ о „гласнику“, о „неутралности“. Дакле, све је у роману Ујкин дом (…) у крајњој линији, и политичко. На тавану су нађене Белешке попа Николаја Јакушева. Ове белешке се завршавају речима: Био сам стар да бих поново бегао и побегао на запад – од светске револуције се не може побећи. Она је неизбежна и фатална, као овдашња сељанка Весела Кадимејина… И Јакушев и остале личности, па да кажемо и садашњи филозофи, социолози…, садашња „наука“ – заборављају да су социјализам и капитализам ствар векова и миленијума. Малопре рекосмо колико су трајале друштвене формације. Ћифтински дух је нестрпљив у егоцентричности. Тај дух мисли да је он нешто вечно. И Бора Мишљеновић и други виде у ограничености оно што Троцки умује. Антикомуњарско. Игноришу Маркса, Енгелса и Лењина. „Неостварљиво“… Мисле ако је сада време рестаурације да је то коначно, задњи и последњи чин човечанства… И Велика француска револуција је имала своју рестаурацију и друге револуције. Зар по истој законитости не иду и Октобарска револуција и друге? Лењин каже „друштвени развитак иде цик-цак“. Шта значи почетак трећег миленијума за „светску револуцију“? Светска револуција није преврат, збивање тренутно, то је процес револуционарни. Дух Боре Мишљеновића није шематизован. Није ни „поштени секташ“, није догмата, није окорели разочараник. Његов дух се креће као у неком свом миљеу хришћанско-православном и троцкистичком. Све у свему, то је у односу на ортодоксни комунизам, ревизионизам, известан мешанац разочараника. Мишљеновић је литерарно, поетски разноврстан, забаван и објективно је у духовној мрежи антикомунизма. …
_______________ Напомена:
одломак из књиге Миодрага Мркића ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу. – Заветине, Београд, 2013. – 511 стр. ; ауторова слика. 24 цм. ( Библиотека ЗАВЕТИНЕ My Opera. Коло 1. Канал ФИЛТРА, књ. 8) Тираж 300 пр.

Имати и немати

И кад су празници, нарочито велики, као и сасвим обичних дана, човек који нема, не може побећи од немања, драга Су!

ивањска река на радану (потес око драганове куће, снимак од пре неколико година)

ивањска река на радану (потес око драганове куће, снимак од пре неколико година)

Не знам како се завршава велико стрпљење, али видим исход неописане пљачке. Колико је коштао ручак у крчми или кафани пре седамдесет година, и колико кошта сада.

Сада највише кошта дуго памћење, челична доследност (сулуда у оваквим временима).

Наши пријатељи су далеко од нас, родбина је много ближе. У оваквим временима родбина се збија, приближава. То је боље од отуђења.

Народ и појединци су били изложени неописивом кварењу и отуђивању. Боље да кренем у предвечерњу шетњу пољским путем, оним којим можда нисам ходао две или три деценије. И где видик заклањају процветале трешње, или јорговани…

Све што немам је једино што имам….

бела тукадруз (ускрс, 2013, с-и србија, снимак иван лукић)

бела тукадруз (ускрс, 2013, с-и србија, снимак иван лукић)