Поворке мртвих песника и Лукић / Миодраг Мркић

Миодраг Мркић, 1932 -. Снимак Заветина. 2. фебруар 2014. УКС

Миодраг Мркић, 1932 -. Снимак Заветина. 2. фебруар 2014. УКС

Песник Лукић има стихове:

“Поворке мртвих песника
распршиле су моје заблуде
и помогле ми да ступим на прави пут.
И један коњ, коњ из снова, или из детињства
добар коњ који потрчи чак и на сенку бича.
Добри песници су мртви
и њима нудим своју песму”

(“Ars longa, vita brevis”)

У тим “поворкама мртвих песника” које су “распршиле заблуде” песника Лукића препознао сам те песнике, мртве песнике, који су песнику Мирославу Лукићу помогли да “ступи на прави пут”; и то, ја мислим – “пут којим се ређе иде”. Песници којима “нуди своју песму”; песници заумног, трансцедентног, “стварности духовне”, “крајње стварности”, “сведушег”. Иза троструке ТИШИНЕ која зна за буре песника и буре њихове душе – духа и даха.
У временским безданима континуума присуствујемо сусрету и сусретишту песника Лукића са мртвим песницима распршивачима заблуде и зналцима правог пута ТИШИНЕ – “крајње стварности – сведушег”. Он између пророчког календара и Буђења… За буђења знао је моћ враћајући се из визије о себи и мртвим песницима.
Овај мој рад о Лукићевој поезији може да се схвати као нека слободна историја поетике Мирослава Лукића; као интерпретација његове поетике помоћу поетика експлицираних мртвих песника у дијалогу са песником Лукићем у визији његовој. Можемо схватити овај рад и као неки дијалог песника са двојником. Као парапсихолошку сцену “умирућег песника”.
Продор у “сферу последње мистике” и есхатолошки реализам судбине песника
Лукића, као својеврсног “уклетог” песника.
У бунилу визије песник се пита искиданим стиховима из песме
ДРАМА ОВЕ МОЋНЕ УНУТАРЊЕ ПОЗАДИНЕ:

О, где сам, где сам то, Боже, ја?
– – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Заборав, рана туга? Све је чудно, и ваздух.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Све је прекрасно, златносмеђе,
па и тај рај…
Жбуње зрака мртвих песника се ројило око песника Лукића.
Гранична сфера, зона сумрака, реално – метафизичког у тој граничности визије
мртвих песника.
Није изненадан сусрет у визији песника Лукића са мртвим песницима и са мртвим песмама. И у Фаталном ортодоксном Ускрсу 1999.године читамо: “Песме које сам написао пре две године // мртве су.”
“Мртве песме”?!
Да ли и за њих важи “друга смрт”, “васкрсење”? Два суда, да ли и за песму важе”? “Судњи дан” и песник каже: “Тонем у пепео / нестајем”.
Ето, овог трена креће у визију сусрета са сенима песника.
Велики поетички процес… Облаци неизвесности са сенкама Ништа,
Празнине, Тишине… Вијори се застава Беле богиње. Изгубљен у себи и у…
песник на граници ЈА и бесмртници, мртви песници га салећу. Пустош гнев
песника на Апсолут, на небиће. Бела пустош Тишине. Кужни задах заразе.
Заробљен у ЈЕСТЕ. Салећу га мртви песници. Чује гласове, има виђења.
Мутни и свечани онострани гласови, непредвидиви, праћени светлошћу,
зракама.
У поноћне уре стрепи песник у слутњи, али схвата да гласови долазе
од мртвих песника, песника “понора”. На том тананом простору игре духа
између лудила и смрти чује њихове речи: богиња, пегаз, муза, и види њихове
ликове и ликове самих песника. Јављају му се посетиоци; њему који је и сам у
међупростору лудила и смрти. “Нисам сам!” “Нисам сам!” И није био сам.
Неко други је у њему. Миропомазан од мртвих песника у тренуцима чудеса
виђења, бљеска муње. Јављања песника. Они, “невидљиви изасланици неба”,
поезије, “морам да их чујем”, “виша бића” , “ја верник …Берђајев… Николај…
можда моје кризе и неверице ме упозоравају?!” – мисли песник. “Љубав?!”
Од олоша оглодана кост скаче у небо. Слава и чедност. Заставу
поезију узми од мртвих! Подај се превари духа – душе, и чуј речи светлости,
свете речи мртвих песника. Речи утехе. Речи истине стања духа песника ове
ноћи. Речи утехе посрнулих.
Из безмерне Тишине васељене долазе поете, песници, ако је тачно
да се ништа у природи не губи и да сада можемо гледати Косовску битку
ако… Разнородни из разних епоха, али песници духа гнева на људско и на
Не(биће), Тишину. Они траже ново своје место, несигурни у преОМској
Тишини…
…Нас посла краљ свих краљева васељене, нас поетске утваре, сене…
Твоји гласови унутрашњи ти говоре да нас чујеш, видиш. Лудило у сенци
смрти нек’ привиђење упрти. Искрено наше надахнуће. Љупка одлучност
наша. Не буди, песниче полулуди, у заблуди малодушја! Плачно твоје
самосажаљење… милосрђе… Витеже поезије суровог Балкана, пођи! Чуј нас!
“Лепота, неукаљана грехом”. “Истинито, поштено, праведно, чисто,
лепо… изашло из агапе у једном телу. Спас од блуда, хуле, зломисли,
злурадости, гордости, злопамћења… Кажем ти ја Шарл духом Девице
орлеанске”

Бела Тукадруз (као студент, 1973. година. Снимак: Микан Аничић)

Бела Тукадруз (као студент, 1973. година. Снимак: Микан Аничић)

*****
Има виђења. Показују му се. Говоре му више ствари. “Узевши у
обзир начин и циљ тих појава, материју откривених ствари и састав твојих
личности, казују да је све то претварање заводљиво и погубно и да таква
виђења происходе из ђавољих духова”, као код Девице Орлеанске. Из духова
“проклетих” песника – песника “понора”… Траје велики твој поетски и
поетички процес. Ти браниш све што си написао, рекао…. Обезвређујеш…
Затражи милост од пороте мртвих песника који играју између лудила и смрти.
Живот грађански у филозофији прилагођавања су ти нудили самоуправно несврстани наших боја националног бића злехуде судбине…
Одбио си. Сада треба да кажеш да је све твоје било лакрдија, уобразиља,
намештаљка. Признај тој супротној пороти живих литерата. Остави убеђеност,
тврди став, бескомпромисност. Одрекни се вере у поезију и начела, у сфере
последње мистике твог песништва са сенкама метафизике и истовремено
истине самобитка, тубитка и Не(битка). Осуђују те на живот. Осуђују те на
тишину горке прећутаности. Говор тишине те мами у, у, у Апсолут, у Тишину.

******
Еј, ви, поете, “награђиваног правца”, погубни лажљивци!
Злоупотребљивачи народа! Гатари! Празноверници! Прилагођивачи!
Хулитељи бога! Изопачитељи вере и Исуса Христа! Самохвалници!
Идолопоклоници режима и њихових!… Сурови и сирови естете! Распуштени
произвођачи ђавола! Кривоклетници! Превртљивци! У мојој сте скици…
“Ја сам пут истине и живота”. Лепота. Смрт смрти. Вечност.
Божанска надвременост. Више од мог крика бола. Са своје ломаче довикујем:
Љубав. Срце песника из пепелишта вам бацам. Пепео ми распршите у
вечности!
Витез поезије у сенци. Витез прећутаности. Витез у сенци халабуке прљавог правца “награђиване литературе”. У раскошном сновиђењу и моћи метафизике нашег поетског бића види сени, утваре песника тешитеља. Они не знају за националне границе из простора смрти и трансцеденције, из простора паралелног, па ипак су из тубитка. У халуцинацијама о страшној причи о свом усуду они су ту да утеше песника Лукића. Бар сенке ИСТИНЕ да му кажу.
================== Миодраг Мркић: ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу. – Београд, Заветине, 2013. – 511 стр. – стр.: 330-334

Advertisements

Mladi, drski i raspušteni

JEDAN Zvorničanin šokirao je, ali i nasmejao javnost, početkom nedelje, kada je objavio oglas, u rubrici „konji“, da prodaje sina, „matorog konja“, koji neće ništa da radi, već samo spava, skita i jede. Mada verovatno šala, u ovoj situaciji prepoznali su se mnogi roditelji koji imaju problem u komunikaciji sa vlastitom decom.
Jedno ovogodišnje britansko istraživanje vezano za decu između sedam i 14 godina pokazalo je da se moć u porodici pomerila u korist dece, koja sada imaju veću kontrolu nad roditeljima nego ikada pre. Njihova reč ne samo da se sluša, već je često i presudna kada porodica kupuje, odlučuje o godišnjem odmoru, nabavlja mobilne telefone i računare… Ranije su roditelji bili gospodari kuće, a mlađi su morali da se ponašaju kako im je rečeno. Starijima, pa i bliskima, obraćali su se sa „vi“. Danas će tek retki ustati u prevozu kada uđe starac ili starica. Ako im se prekorno obrati, izazvaće salvu zadirkivanja ili čak i pogrda, sve sa onim „šta hoćeš, matori?!“ Jer, savremena kultura okrenuta je isključivo mladima i mladosti, možda i zato što je svetska populacija sve starija.

VAŽNA I DISCIPLINA
KADA roditelji pokazuju samo ljubav, a izbegavaju da disciplinuju, svaki pokušaj discipline biće shvaćen kao napad i „neljubav“. Zato deca često nemaju granice.
Tinejdžeri i mladi su opsednuti zvezdama pop kulture i trošenjem novca. Razmažene dece sve je više, istraživanja pokazuju da je danas takvo – svako treće. Psiholozi upozoravaju da su za to krivi roditelji i ubrzan životni tempo koji im ostavlja malo vremena da brinu o svojim potomcima. Doduše, i ranije su ljudi radili po ceo dan u fabrici ili na njivi, pa im deca ipak nisu bila razmažena. Ali, ranije im svoje odsustvo nisu nadoknađivali novcem. Danas to čine.

Prema mišljenju psihoterapeuta Zorana Milivojevića, poslednjih decenija se insistira da je roditeljska dužnost da usrećuju mališane:

– Detetovo osećanje sreće nastaje kada mu se ispuni želja, roditelji to onda često čine čak i kad misle da te želje nisu dobre za njega. Posledica je nastanak popustljivog vaspitanja u kojem dete upravlja roditeljem, a ne obrnuto.

Ovakav model stvara novu patologiju, razmaženu i prezaštićenu decu. Ova prva, uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u sebične, nezrele i egocentrične ličnosti, koje nemaju radne navike i slabo kontrolišu impulse, i dugo ostaju u čvrstoj simbiozi s roditeljima. Ovi drugi su pasivni, o sebi misle da su nesposobni, svet doživljavaju kao opasno mesto, i takođe su u čvrstoj vezi sa primarnim porodicama ili dominantnim partnerima.

– Mladi su uvek bili buntovni i borili se protiv autoriteta, uključujući roditelje, i obezvređivali ih. Uvek su želeli sve i odmah, sa minimumom ulaganja. To je u prirodi tih godina i potrebe da se što pre bude odrastao, odakle potiču i zahtevi za uvažavanjem njihovog mišljenja, ma kakvo ono bilo. U sadašnje vreme, uz to, neki od njih, pragmatičniji, racionalniji, žele i očekuju da kroz život prođu što bolje, sa što manje truda. Po pravilu, što su nezadovoljniji sobom to više žele lakša i spektakularnija rešenja. Srećom, većina njih ipak ima realno poimanje života i realna očekivanja, vrlo su vredni, trude se i ulažu u svoje živote – smatra prof. dr Vojislav Ćurčić iz KBC „Dragiša Mišović“.
On dodaje da su neke osobine i ponašanja možda u kontekstu životnih i moralnih vrednosti problematični, ali su za vreme i trenutak u kome oni žive verovatno dobri. Sve generacije se prilagođavaju vremenu i okolnostima u kojima rastu, pa i ova. To može da se ne dopada starijim generacijama, ali je funkcionalno.

Naravno da su roditelji kreatori svoje dece i od najvećeg uticaja na njih, ali je sve veći značaj vršnjaka, ulice, škole, medija, elektronskih komunikacija i društvene sredine na formiranje mladih. Kao i sve druge generacije, i ova živi u svetu koji su stvorili odrasli, pa je odgovornost podeljena.

– Pogrešan je stav da su mladi uvek u pravu, ali to je više izraz nemoći odraslih a ne realne situacije. Zato odrasli imaju odgovornost da postave granice i pravila, jer mladi to ne mogu, ne zbog nemanja pameti, već zbog nezrelosti i nemanja iskustva.
Psiholog Prvoslav Plavšić veruje da negativne osobine novih generacija ne preovlađuju, mada jesu široko rasprostranjene. Nabraja brojne uspehe mladih u školama, sportu, stvaralaštvu i kritikuje medije koji o tome ne govore više, već daju publicitet svemu devijantnom:

– Bilo bi lako reći da su nam deca takva kakvi smo mi, odnosno kakvo nam je društvo. To često čujemo i, mada ima istine, to je previše sažet i nepotpun odgovor. Mladi tokom odrastanja primaju mnoge pouke i poruke, trpe razne uticaje, ali se i sami bore sa pojavama i ljudima. Nisu svi ti uticaji loši i deca nisu plastelin, već individue koje „od malih nogu“ nešto hoće, a nešto neće. Tu njihovu uslovnu žilavost ne cenimo koliko zaslužuje, a da nje nema bili bismo svi isti. Dvoje dece iz iste porodice, uprkos istom vaspitanju, često ne kreću istim putem.

JOŠ IMA ŠANSE
MLADI koji ostanu površni, razmaženi, lenji potrošači, produbljuju i svoj i naš problem, i često se ne vraćaju na ono što površno nazivamo „pravi put“ – smatra Prvoslav Plavšić. – Oni se postepeno suočavaju sa novim problemima, od zakonskih do socijalnih, od porodičnih do ličnih i emotivnih. Srećom, stvari nisu tako crne kakve nam se čine dok pratimo medije. Srbija još ima dosta duha, razboritosti i vedrine, koje ni siromaštvo, očajna privatizacija, grabež, organizovani kriminal i zaglupljujuća estrada nisu uništile.
Ponašanje mladih je uslovljeno i situacijom u društvu i neposrednoj okolini. Istraživanja njihovih uzora pokazuju da tu retko nalazimo poznate ličnosti iz kulture, nauke, umetnosti, ali je mnogo onih iz različitih segmenata estrade.

– Važno je biti poznat i aktuelan. Umesto mukotrpnog učenja ili rada sa neizvesnim statusom u društvu lakše se prihvata neposredan uspeh i materijalno blagostanje. To postaje model kojem se teži. Istovremeno, to pokazuje i poraz naših institucija – od porodice i škole, do socijale i rada, privređivanja. Ako u spornim situacijama stvar morate da „uzmete u svoje ruke“ jer nemate na koga da se oslonite, brzo se stiže do nezadovoljstva, razočaranja i problematičnog ponašanja – uveren je Plavšić.

Mladi su nezadovoljni neposrednim učinkom prethodnih generacija. Oni se, često s pravom, bune. Raste međugeneracijski jaz i više neće da čine ono što se od njih očekuje. Snažniji pokušavaju nešto drugo, ostali postaju tek jetki kritičari, drski i osorni:

– Za celu situaciju nekad su krivi popustljivi roditelji, nekada škola (i sama u problemima), a uvek društvo ili pojedinci – od političara i poslanika do tajkuna ili nekompetentnih činovnika. Porodicu stavljam na prvo mesto, ali naše porodice više nemaju snagu i uticaj da bi se borile za izrastanje valjane generacije. One se iscrpljuju u površnoj i lažnoj podršci samo svojoj deci. Zamenica „naše“ gotovo je iščezla iz upotrebe.

Mladi, drski i raspušteni | Društvo | Novosti.rs.

УЗДАСИ / Коља Мићевић

Листајући српске књижевне часописе
_______________________________________

корице часописа ОСВИТ

корице часописа ОСВИТ

АХ

Ух, ох, их, ех, ах:
та глава плава спава
и не сања страх.

Ух, ох, их, ех, ах:
лов на оловна слова
диже у сну прах.

Ух, ох, их, ех, ах:
наспрам нас прам
памети лети врабац плах!

Ух, ох, их, ех, ах:
простор постао просто
ропство за наш мах.

Ух, ох, их, ех, ах:
ход од плода до плода
које тајно брах.

(варијација)

Ух, ох, их, ех, ах:
ход од плода до ллода
чији укус знах.

Ух, ох, их, ех, ах:
не боли Небо него
Бог и његов дах.

Ух, ох, их, ех, ах:
ту сва сенуз клавсен снен,
наш праотац Бах.

Ух, ох, их, ех, ах:
рђаво вођа Ђаво
размешта наш грах.

ЕХ

Ах, ух, ох, их, ех:
с њим лудим удим блудим
где сам некад бех.

Ах, ух, ох, их, ех!
Збиљин фитиљ шиљим: циљ
им звездани смех.

Ах, ух, ох, их, ех:
ма шта та Машта штампа
бићу њезин мех!

Ах, ух, ох, их, ех:
већ режу свежу врежу
да наплате цех.

Ах, ух, ох, их, ех:
с милим мислима силим
нас двоје на грех.

ИХ

Ех, ах, ух, ох, их:
мој цар Моцарт оца рт
оцрта кроз стих.

Ех, ах, ух, ох, их:
ти сати сити
сете тако гладне њих.

Ех, ах, ух, ох, их:
које боје, Зло моје,
пун бојазни пих?

ОХ

Их, ех, ах, ух, ох:
језним Језиком језих
кад у Сан уђох.

УХ

Ох, их, ех, ах, ух:
клишеј кишеје лишен
шуме који чух.

Ох, их, ех, ах, ух:
можда мора мошт мождан
да размашта Дух!

Ох, их, ех, ах, ух:
пола стола сол бола
а остало Крух.
_______ Извор: ОСВИТ, часопис за књижевност, уметност, културу. Година „, бр. 4. Јануар – фебруар 1992. Уредништво Михајло Дедић, Душан Јањић, Тихомир Петровић, Срђан Марковић, Саша Хаџи Танчић (гл. уредник). (Издавач „Наша реч“, Лесковац). – Видели сте кога препоручују на предњој страни корица овог часописа. Мићевићеве песме су штампане на стр. 56-58.. Мој огроман оглед ЛИБЕРТЕНСКА (ИС)ПОВЕСТ, штампан је на стр. 96 – 105.) Остало је необјашњено како је редакција овог часописа дошла до мога текста, јер ја сам тај текст био послао Летопису Матице Српске у Нови Сад. Како је из Новог Сада стигао у Лесковац, у редакцију, у којој ја никог никада нисам познавао? Ако ми верујете на речи – сам ђаво зна!…

Zaustavljene krađe u Službenom glasniku

PROŠLU godinu „Službeni glasnik“ je, prvi put, završio sa gubitkom, a ukupni prihodi bili su 1,5 milijardi dinara. Otuda se može opravdano postaviti pitanje: gde je mogao da bude utrošen toliki novac, veliki i za državu, a kamoli za preduzeće? Ovo je istakao na u utorak održanoj konferenciji za štampu Radoš Ljušić, v. d. direktora „Glasnika“, polažući račune o svom šestomesečnom radu.

Podsećajući na obećanje da će podneti ostavku ukoliko izdavačka kuća bude imala gubitke, Ljušić je rekao:

– Do kraja juna SG je ostvario dobit u iznosu od 42.229.583,29 dinara, što je za 441% više u odnosu na planirano. Ako se ovoj cifri dodaju pristigle fakture iz 2012. u visini od 5.200.000 dinara, koje su doprinele da „Glasnik“ postane gubitaš i koje smo morali da isplatimo, ukupna dobit bila bi 47 miliona. Obraćam se Vladi i javnosti s pitanjem: kako je moguće za pola godine, u nepovoljnijim privrednim uslovima zabeležiti dobitak, a u prethodnoj godini gubitak?

Ovogodišnji poslovni prihodi pali su u odnosu 2012. za 26,56%, što se moglo očekivati, s obzirom na to da je prošle godine ostvaren veliki prihod na osnovu štampanja izbornog materijala. Ostali prihodi beleže rast: sredstva od oglašavanja povećana su za 10,50%, elektronska izdanja – za 27,35, a obrasci za 9,45%. Racionalnim poslovanjem, prema Ljušićevim navodima, smanjeni su i troškovi. Poslovni rashodi manji su za 23%, troškovi reprezentacije za 24, troškovi proizvodnih usluga za 45, a za reklamu i propagandu za 74%. Naknade fizičkim licima, po ugovoru o delu, sa 7,9 miliona smanjene su na 1.818.078, a po autorskim ugovorima sa 33.889.000 na 14.100.000 dinara. Renoviran je sopstveni magacin i u njega je započelo preseljenje knjiga, dok je ranije godišnje bespotrebno plaćano za unajmljivanje magacina sedam miliona dinara.

– Navedeni podaci nedvosmisleno pokazuju da „Glasnik“ više nije na spisku javnih preduzeća gubitaša.

Potrudićemo se da ovakvo poslovanje bude i u drugoj polovini 2013. – rekao je Ljušić i objasnio otkuda takvi poslovni rezultati:

– Zaustavljene su krađe, zabranjeno je nekontrolisano trošenje državnog novca, zavedena je štednja, kao i disciplina i red. Potrebna je hrabrost, upornost i predanost poslu da se savladaju veliki otpori privilegovanih ljudi u javnim preduzećima i odstrane brojni pojedinci i privatne ustanove, koje iz njih vešto i beskrupulozno isisavaju novac i uništavaju srpsku privredu i državu.

Ljušić je napomenuo da je Vlada raspisala konkurs za direktora „Službenog glasnika“ i da je u ovu kuću ušla policija, da bi ispitala poslovanje u minuloj godini. Povod je bila anonimna prijava o sumnjivom ugovoru o objavljivanju publikacije „Trijumf hrišćanstva“, čiji su suizdavači SG, Zavod za udžbenike i „Dan graf“.
HARAČ NA POKLON

– NAŠA želja je bila da sa ogromnog lagera knjiga, čija je ukupna vrednost 680 miliona, zajedno sa Vladom Srbije poklonimo bibliotekama knjige u vrednosti od 500 miliona dinara. Suočili smo se, međutim, sa zakonskim propisom po kojem se i na takav dar mora platiti PDV. Smatramo da je to nonsens, pa smo napravili amandman, koji ćemo dostaviti Skupštini. Ovaj poklon bi, inače, bio najveći dar u našoj kulturi kada je o knjigama reč.
RANIJE SU SVI ĆUTALI
ODGOVARAJUĆI na pitanje o poznatom slučaju provaljivanja testova koji su štampani u štampariji „Službenog glasnika“, Ljušić je objasnio: – Policija je ispitala događaj i ustanovila je da je jedna osoba iznela šest testova. Nijedan drugi radnik nije u to upleten. Naravno da su svi zaposleni zaprepašćeni ovim događajem, ali podsećam da su se testovi provaljivali i mnogih ranijih godina, kada su bili drugi ministri prosvete i drugi direktori, a svi su ćutali, pa čak i roditelji. Da li će i ko će još snositi odgovornost za ono što se dogodilo, biće utvrđeno posle odluke suda.

Zaustavljene krađe u Službenom glasniku | Kultura | Novosti.rs.

Шта потврђује и – Случај „Службеног гласника“?Подвучено

Случај „Службени гласник”

Опустошење, равно еколошкој катастрофи (снимак Ивана Шишмана, Заветине, јул 2013)

Опустошење, равно еколошкој катастрофи (снимак Ивана Шишмана, Заветине, јул 2013)

Радош Љушић: Залихе у књигама су данас веће од 630 милиона динара, па ће ово јавно предузеће уништити сопствена неконтролисана и хаотична продукција.–Владимир Кецмановић: Ко се имало разуме у издаваштво, зна да појава нових књига вуче продају старих, а да непостојање или смањење броја нових наслова уништава посао

Радош Љушић, Владимир Кецмановић (Фото Р. Крстинић)
На две конференције за новинаре, по преузимању места првог човека у „Службеном гласнику”, Радош Љушић је изнео читав низ малверзација у раду претходног руководства. О недомаћинском пословању говорио je језиком бројки. У полемику, која је уследила, укључили су се Слободан Гавриловић, Гојко Тешић, Јовица Аћин, Милољуб Албијанић, Владимир Кецмановић… О проблемима у ЈП „Службени гласник” разговарамо с в. д. директора Радошем Љушићем и књижевником Владимиром Кецмановићем.

Политика: Шта је основна обавеза ЈП „Службени гласник”?

Љушић: „Службени гласник” је државна установа која је основана да опслужује Скупштину, председника и Владу Републике Србије. Накнадно је започео издавачку делатност и данас је познат као наша највећа издавачка кућа, чиме је нарушио своју основну функцију, прописану законима из 1992. и 2013. То моји критичари потпуно смећу са ума и пишу о „Службеном гласнику” само као о издавачкој кући, заборављајући остале његове обавезе.

Кецмановић: Основна обавеза „Службеног гласника” је штампање „Службеног гласника”, што му и само име каже. Већ поодавно, међутим, много пре него што је Слободан Гавриловић преузео управу над том фирмом, „Гласник” је део профита почео да улаже у класично издаваштво. Слободан Гавриловић је ту праксу вишеструко унапредио, и у квантитативном и у квалитативном смислу, и од овог предузећа направио културну институцију првог реда – место на ком се сусрећу књиге из различитих области и аутори најразличитијих оријентација – у духу демократије и патриотизма који, ако не иду руку под руку, као што код нас, нажалост, углавном не иду, не могу да не буду лажни. У окружењу „демократа” који се због одсуства патриотизма претварају у тоталитаристе и „патриота” које несклоност демократији нужно води у издају, „Гласник” је био – као што више није – оаза слободне мисли.

Политика: Последњих неколико година „Службени гласник” је заиста израстао у једну од највећих издавачких кућа?

Кецмановић: Да, вероватно у највећу, и сигурно у најугледнију, захваљујући свести Слободана Гавриловића о културној мисији. Та свест је оно што Радош Љушић нема. А пошто је нема, поставља се питање зашто се подухватио посла вршиоца дужности директора „Гласника”. Из страсти према штампању закона и прописа или из љубави према фотељи? Чак и ако није у питању фотеља, у шта не верујем, ако изузмемо вршиочеву позадину, ствари опет нису на свом месту. Уколико је нова власт одлучила да „Гласник” сведе на издавача правних аката, зашто на то место није постављен правник, него историчар? Макар правника у политичким странкама не недостаје.

Љушић: Нека и мени буде допуштено да кажем, пре него се осврнем на питање и дам одговор, да је оркестрирани напад петорице српских културних хонорараца у ствари жал за рашчињењем Слободана Гавриловића и, тиме, губитком хонорара које им је неконтролисано давао. „Културна мисија” Гавриловића довела је „Службени гласник” до пропасти, он се у 2012. години уписао у повелик списак губиташа јавних предузећа. Да је тако, читаоци ове полемике могли су да се увере на основу одлуке Надзорног одбора која је објављена у листу „Данас”. Лако је бити културни мисионар и трошити неконтролисано новац радника из Штампарије и Службених издања. Таквом политиком „Службени гласник” је постао фабрика за производњу књига које се не продају. Залихе у књигама су данас веће од 630 милиона динара, па ће ово јавно предузеће уништи сопствена неконтролисана и хаотична продукција.

Политика: Колико је наслова објављено прошле године?

Кецмановић: Много више него што ће бити објављено ове године.

Љушић: План за прошлу годину био је 185 наслова, а објављено је 458 (296 самостално, 162 у саиздаваштву). Више него што је планирано, одштампане су 273 књиге. Има добрих издања, али и потпуних промашаја. Да новац није узалуд трошен и ове године би публиковали исти или већи број књига.

Политика: Како иде продаја књига?

Љушић: Продаја књига иде слабо: од 1.637 наслова, показује рачуница, само 307 је продато у више од сто примерака, преосталих 1.330 наслова – до сто примерака, а 35 наслова није нашло ниједног купца. Невесела је ситуација и с киоск-издањима: 23 књиге штампане су у тиражу од 284.330 примерака, а продата су 108.483 примерка. Губитак од киоск-издања је око 13 милиона динара. Сви издавачи који су усмерили свој рад на кисок-издањима зарадили су леп новац, само је „Гласник” забележио огромне губитке у протеклој години. Ред би био да се моји површни критичари упитају зашто је нагомилано толико књига и зашто су забележени тако велики губици на киоск-издањима? Да ли неки од њих сносе одговорност, с Гавриловићем, за овакве неуспехе?

Кецмановић: Сигуран сам – неупоредиво лошије него прошле године и то из барем два разлога. Први је што је нова управа, на челу с Радошем Љушићем, позатварала „Гласникове” књижаре, а други је што је готово престала са штампањем нових књига. Ко се имало разуме у издаваштво, зна да појава нових књига вуче продају старих, а да непостојање или рапидно смањење броја нових наслова уништава комплетан посао.

Политика: Да ли су склапани и неки штетни уговори?

Кецмановић: У сваком послу, па и у издаваштву, питање шта је штетно, а шта није, веома је компликовано. И душу је дало за злоупотребу „од стране” злонамерних. А да је вршилац дужности директора „Службеног гласника” злонамеран према претходној управи – то ваљда није потребно доказивати. На пример: Љушић непрекидно понавља како су саиздавачи „Гласник” и Завод за уџбенике добили по 1.000 примерака књиге „Тријумф хришћанства”, а саиздавач „Данграф” чак 38.000 примерака, што, је ли, звучи моћно. Да би се испоставило како књига није продавана, него поклањана преко „Данграфове” мреже. Да ли је требало улагати у књиге које се поклањају? Мислим да јесте, али допуштам да неко мисли како није. Недопустиво је, међутим, износити лажне оптужбе, што извикивањем података који му одговарају и прећуткивањем података који му не одговарају што непрестано чини Љушић.

Љушић: Скоро сви уговори о саиздаваштву склопљени су на штету „Гласника”, као што су с „Београдском књигом”, Заводом за уџбенике, „Данграфом” и другима. Многи саиздавачи уместо да нам уплате новац за штампање књига, компензирали су дуг непрофитабилним књигама, попут „Београдске књиге” – 4.381.176 динара. Те књиге остале су непродате. Најкарактеристичнији пример штетног уговора јесте уговор о саиздаваштву са Заводом за уџбенике и „Данграфом” за књигу „Тријумф хришћанства” за коју је „Гласник” дао 1.645.225 динара и добио 1.000 примерака, Завод 1.978.625 динара и добио 1.000 примерака, а „Данграф” је за 75.000 динара, по нашем прорачуну, односно 1.020.000 динара, по њиховом прорачуну, а добио чак 38.000 примерака књиге! Због овог мог сазнања и обавештења запослених у „Гласнику” „Данас” води оркестрирану кампању против мене.

Политика: Шта је с књижарском мрежом?

Љушић: Књижаре су велики проблем јер, осим две, све остале послују с губицима. Неке од њих нису у стању ни да исплате закупнину пословног простора. Поједине локалне власти помажу нам да књижаре одржимо, док су друге сасвим незаинтересоване. Лично сам преговарао с неколико градоначелника или људи задужених за ову делатност (Крагујевац, Нови Пазар, Ваљево, Лесковац, Суботица, Земун) и трудио се да учиним све да бисмо их одржали, те стога тврдња да је „укидање књижара стратешки задатак СНС-а” јесте само још једна од бројних неистина и оптужби мојих критичара.

Кецмановић: Као што рекох, гаси се. Заустих да кажем: „лагано” се гаси, ваљда што сам, као „неталентован”, склон отрцаним формулацијама. У последњем тренутку ме, међутим, спасе судар с реалношћу. Не, „Гласникова” књижарска мрежа се не гаси лагано, него, ево је још једна отрцана, али, нажалост, тачна синтагма: муњевитом брзином.

Политика: Колико је запослених у „Службеном гласнику”?

Љушић: „Службени гласник” почео је рад с педесет запослених, а када сам ја дошао затекао сам 412 стално запослених и 67 с разним уговорима, што је укупно 479 радника. За исплату толиког броја радника неопходан је платни фонд од око 40 милиона динара.

Кецмановић: Сада их је, сигурно, више него што је потребно, барем у оном делу који се бави издаваштвом. За такву ситуацију, међутим, нису криви ни претходни директор, ни ти људи, него вршилац дужности који их је учинио сувишним и који развија стратегију како да их се реши.

Политика: Прича се и о огромним хонорарима, шта је истина?

Љушић: Гојко Тешић, хонорарни уредник, примао је 90.000 динара уз редовну плату на Филозофском факултету у Новом Саду. Он је, са осталим додацима, не рачунајући мобилни телефон и остале привилегије, добијао укупно месечно по 112.000 динара! За сабрана дела Станислава Винавера, као приређивач, плаћено му је укупно 3,2 милиона динара. Када се све сабере, злом волшебнику исплаћено је 2012. године од „Службеног гласника” и Завода за уџбенике (саиздавач С. Винавера), укупно 4,55 милиона динара. Новац за приређивање Винавера добио је унапред.

Бранко Кукић је пензионер и живи у Чачку, а у „Гласнику” је примао по 65.000 динара; Бошко Мијатовић исто, Јовица Аћин, пензионер, с националном пензијом од 50.000, добијао је сваког месеца по 90.000; Танасије Маринковић по 90.000; Владимир Кецмановић уредно је добијао по 55.000 динара месечно за писање безвредних белешки. Списак је дуг, а ја наводим још велике хонораре Вукашина Павловића, председника Управног одбора СГ.

Кецмановић: Ако се прича своди на оно што је до сада износио Радош Љушић, онда је проблем углавном у томе што што су неки људи, уз хонораре у „Гласнику”, примали хонораре и на неком другом месту. Да ли то треба да занима вршиоца дужности директора „Службеног гласника”? Наравно да не. Радоша Љушића, очигледно, занима. Зашто? Такав му је карактер. И све би се завршило на констатацији „има нас свакаквих” или, изражено у блажој форми, „кол’ко људи, тол’ко ћуди”, када в. д за своје прекоплоташке активности не би злоупотребљавао функцију на којој се нашао. И на „Гласниковим” конференцијама за новинаре увесељавао је подацима о износима хонорара на разним факултетима, телевизијским станицама и где све још не… У мом случају је, каже, спорно што сам писао „безвредне белешке”. А ко им је проценио вредност? Скоро па писмени в. д.? Или његов „експертски” тим?

Љушић: Ако је „прекоплоташка активност” рећи истину о незајажљивим српским културним хонорарцима и удворичким интелектуалцима, спреман сам да се извиним српској јавности, посебно оним незапосленим, а њих је око милион! Скрећем пажњу младом књижевнику и српској јавности на очигледну чињеницу да се у „Гласнику” расипало, односило, кад је ко хтео и колико је ко хтео. Довољно је да наведем четири податка, која су бољи сведок од свих празњикавих прича мојих критичара. 1) „Гласник” је 2012. године потрошио милијарду и петсто милиона динара и задужио се и тако први пут током свог постојања постао губиташ. Како је било могуће потрошити толики новац? 2) Гавриловић је незаконито позајмио чачанској фирми „Просвета” 54 милиона динара, које се не могу вратити. 3) За „Амфитеатар уметности” бачено је 24.021.754 динара, а да уопште није у функцији, у шта су се новинари могли и сами уверити на једној конференцији. 4) И кад је реч о издаваштву, навешћу још један од најштетнијих уговора – за преводна права две едиције и једне књиге дато је 113.575 евра! Један уредник је дао за преводна права једне безвредне књиге 21.000 евра! А све то не вреди скупа ни 10.000 евра, па питам младог књижевника – куд се деде толики новац? Овакво расипништво није допустиво и неће бити док ја обављам ову дужност.

Кецмановић: За разлику од вршиоца дужности, немам намеру да глумим српског краља Ибија и „скрећем пажњу” целој „српској јавности”. Оним читаоцима „Политике” којима није било досадно да се по ко зна који пут препусте Љушићевом ватромету цифара, скрећем пажњу на податке које је изнео Слободан Гавриловић, а који, када су у питању резултати „Гласниковог” пословања, говоре супротно од онога што, као покварена грамофонска плоча, понавља бивши директор Завода за уџбенике. И то бивши директор Завода за уџбенике који је, у периоду од 2004. до 2008, дакле, док је био на дужности, поред месечне плате од 240.000 динара, на име ауторских хонорара, које је исплаћивао сам себи, примио 5.629.568 динара! Извори: „Блиц онлајн” 26.08.2009, „Политика онлајн” 26.08.2009. О цифрама – толико.

Љушић: Уговор са Заводом за уџбенике, о издавању „Историје” за VII разред основних школа, и „Историје” за III разред гимназије потписао сам 2002. године, када нисам био директор Завода за уџбенике. Дакле, нисам потписивао уговоре сам са собом. Када сам постао директор, одрекао сам се хонорара за „Историју” за VII разред, 50 одсто. Када се појавио уџбеник за III разред гимназије, потпуно сам се одрекао хонорара, у корист Завода за уџбенике. За посебна издања, која су изашла у Заводу, одрекао сам се хонорара за 50 одсто или за свих сто одсто. Ова цифра односи се на све моје хонораре од 2002. до 2009. године, за књиге које су се продавале у тиражу од 70.000 примерака. Служба за борбу против организованог криминала, два и по месеца, испитивала је мој рад у Заводу за уџбенике – и није нашла ниједну радњу која би се подвела под криминал.
________Извор: видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Srbija-razgovara-Slucaj-Sluzbeni-glasnik.sr.html
_______ Из коментара читалаца: ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Sukob interesa | 23/07/2013 01:50

Jedino bih voleo da je Politika angazovala i nekog nezavisnog intelektualca koji je upucen u problematiku, jako je tesko verovati coveku koji je u direktnom sukobu interesa, zbog tih cuvenih 55 000.
O sadasnjem direktoru ne znam nista, ali me i ne zanima jer govori realno i ispravno. Nikako ne zelim da za moje pare ( od poreza) Sluzbeni glasnik placa i poklanja nekakav Trijumf hriscanstva…
Pobogu, izdavastvo nam je zamrlo, ima toliko dobrih kuća koje su propale, a vi se zamajavate službenim glasnikom, i od njega pravite nekakvu umetničku kuću sa 400+ zaposlenih… omg…
Ako vec zele da se bave dobrotvornim radom, ucinite da Sluzbeni glasnik bude besplatan (makar online verzija)… Ne? Zasto, da biste i dalje medjusobno delili honorare i radna mesta?

peca petkovic | 23/07/2013 07:50

sluzbeni glasnik je trosio drzavne pare za izdavanje knjiga bez tendera i bio nelojalna konkurencija izdavacima. zasto profit sluzbenog glasnika(koji je posledica monopola, a ne umesnosti direktora) nije preko javnog konkursa usmeravan na podrsku izdavackih projekata izdavaca?

samostalni izdavac | 23/07/2013 07:52

pitam se koliko bi opstala privatna izdavacka firma gavrilovica, kecmanovica ili ljusica na trzistu
__________ Покушајте да повежете овај чланак, који је „Политика“ штампала под насловом да „Србија разговара“ (- Није него!Где разговара, ко разговара? Је ли то Србија? Какве то везе са Србијом има?) са чланком који смо публиковали јуче, о издавачком комунистичком гиганту „Просвета“ из 1972, о магацинима пуних књига партијских писаца, Оскара Давича, рецимо!И других. Шта се овде променило битно за последњих 42 године уназад, да не идемо даље?! Битно је дочепати се државних синекура и канцеларија, новца и моћи у суштини – и онда штампати милионе књига бирократске књижевности у суштини. И чини се, као да је све као некада, када је рећ о државним издавачким џиновима, и да ту нема лека… Поготову кад на чело неког великог државног предузећа доведу комесара партијске врхушке са четом идеолошких помоћника и туцетом бирократских чиновника… Какво издаваштво, какве реформе, каква култура, па овде влада друго начело: Сјаши Курта да узјаше Мурта, ево већ 700 година!

Шта вам говоре ове одабране странице?

Уз осам одабраних страница из Сајамског каталога „Просвете“ за 1972. годину

Каталог је одштампан на 500 страница. Овде се доносе првих шест и послдње две странице.

Сајамски каталог Просвете, 1972

Сајамски каталог Просвете, 1972

ИЗДАВАЧКИ САВЕТ ПРОСВЕТЕ

ИВО АНДРИЋ
књижевник
МИЛАН ВУКОС потпредседник Скупштине града Београда
др ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ
професор универзитета
ЕНРИКО ЈОСИФ
композитор, доцент на Музичкој академији
АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ
књижевник, директор Издавачког предузећа „Просвета“
РАДОМИР КОНСТАНТИНОВИЋ
њижевник
ВИТО МАРКОВИЋ
књижевник
МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ
члан секретаријата Централног комитета Савеза комуниста Србије
др РАДОВАН САМАРЏИЋ професор универзитета
СТОЈАН ЋЕЛИЋ
академски сликар
ДОБРИЦА ЋОСИЋ
књижевник

РЕДАКЦИЈСКИ КОЛЕГИЈУМ ПРОСВЕТЕ

Главни уредник
АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ
Уредници
СВЕТЛАНА ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ
ЗОРАН ГАВРИЛОВИЋ
ИВАН В. ЛАЛИЋ
СВЕТА ЛУКИЋ
МОМЧИЛО МИЛАНКОВ
РОКСАНДА ЊЕГУШ
МИЛОРАД ПАВИЋ
МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ
СТЕВАН РАИЧКОВИЋ
ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ
ПЕТАР ЏАЏИЋ

НАГРАЂЕНЕ КЊИГЕ
Издавачко предузеће „Просвета“

Душан Матић ЈЕДАН ВИД ФРАНЦУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (есеји) — Награда Удружења књижевника Србије (1953);
Милан Богдановић СТАРИ И НОВИ IV (критике) — Награда Савеза књижевника Југославије (1953);
Ранко Маринковић РУКЕ (приповетке) — Награда Савеза књижевника Југославије (1954);
Добрица Ћосић КОРЕНИ (роман) — НИН-ова награда критике (1954); Велибор Глигорић СРПСКИ РЕАЛИСТИ (студије) — Змајева награда (1955);
Иво Андрић ИЗАБРАНА ДЕЛА I—IV; САБРАНА ДЕЛА I—X — Савез књижевника Југославије и Удружење издавачких предузећа и организација ФНРЈ — Повеља за животно дело (1956); Нобелова награда (1961);
Густав Крклец ЖУБОР ЖИВОТА (избор песама) — Награда Народног одбора града Загреба (1957);
Оскар Давичо БЕТОН И СВИЦИ (роман) — НИН-ова награда критике (1956);
Исидора Секулић ГОВОР И ЈЕЗИК КУЛТУРНА СМОТРА НАРОДА (есеји) — Награда Савеза књижевника Југославије (1957);
Владимир Поповић ПОВЕЉА СНА И ЈАВЕ (песме) — Награда Народнот одбора града Загреба (1957);
Милорад Панић Суреп ФИЛИП ВИШЊИН — ПЕСНИК БУНЕ (студија) — Награда Удружења књижевника Србије (1957);
Милан Богдановић СТАРИ И НОВИ I—IV — Савез књижевника Југославије и Удружење издавачких предузећа и организација ФНРЈ — Повеља за животно дело (1958);
Десанка Максимовић МИРИС ЗЕМЉЕ — Змајева награда (1959);
Душан Радић НЕЛЕ КУЛА — Октобарска награда града Београда (1959);
Бранко Миљковић ВАТРА И НИШТА — Октобарска награда града Београда (1960);
Драган Колунџија ЧУВАРИ СВЕТЛОСТИ — Награда листа МЛАДОСТ (1960); Стеван Рсшчковић ДРУЖИНА ПОД СУНЦЕМ — Награда НЕВЕН (1960); Добрица Ћосић ДЕОБЕ — Седмојулска награда (1961); НИН-ова награда критике (1961);
Бранислав Петровић МОЋ ГОВОРА — Награда листа : МЛАДОСТ (1962); Војислав Поповић ЧУДОТВОРНА ИСКРА — Награда НЕВЕН (1962); Велимир Лукић ОКАМЕЊЕНО МОРЕ — Октобарска награда града Београда (1962);
Др Радован Самарџић ВЕЛИКИ ВЕК ДУБРОВНИКА — Октобарска награда града Београда (1962);
Јелисавета Марковић — Октобарска награда града Београда (1962) за превод романа Сигрид Ундсет: КРИСТИНА ЛАВРАНСОВА;
Мирјана Стефановић ВЛАТКО ПИЏУЛА — Награда НЕВЕН (1963); Борислав Михајловић БАНОВИЋ СТРАХИЊА — Награда „Стеријино позорје“ (1963);
Стеван Раичковић КАМЕНА УСПАВАНКА — Седмојулска награда (1963); Змајева награда (1963);
Миодраг Павловић ИГРЕ БЕЗИМЕНИХ — Октобарска награда града Београда (1963);
Бранислав Црнчевић БОСОНОГИ И НЕБО — Награда МЛАДО ПОКОЛЕЊЕ (1963);
Борислав Радовић — Октобарска награда града Београда (1963) за превод дела МОРЕКАЗИ од Сен-Џон Перса;
Сретен Марић ОГЛЕДИ — Октобарска награда Новог Сада (1963);
Филип Давид БУНАР У ТАМНОЈ ШУМИ — Награда листа МЛАДОСТ (1964);
Хусеин Тахмишчић ГДЕ САД ЗВОНИ — Шестоаприлска награда града Сарајева (1964); \Петар Џаџић — БРАНКО МИЉКОВИЋ или НЕУКРОТИВА РЕЧ — Октобарска награда града Београда (1965);
Александар Тишма НАСИЉЕ — Октобарска награда Новог Сада (1965);
Ранко Маринковић КИКЛОП — НИН-ова награда критике (1965); Награда града Загреба (1966); Награда Горан Ковачић (1966);
Мирко Ковач МОЈА СЕСТРА ЕЛИДА — Награда диста МЛАДОСТ (1966);
Зоран Глушчевић ПУТЕВИ ХУМАНИТЕТА I—II — Октобарска награда града Београда (1966);
Иван Ивањи КЕНГУР, ХЕЛИКОПТЕР И ДРУГИ — Награда МЛАДО ПОКОЛЕЊЕ (1967);
Боривоје Маринковић СРПСКА ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА I—П — Октобарска награда Новог Сада (1967);
Љубомир Симовић ШЛЕМОВИ — Награда Исидоре Секулић (1968);
Светлана Велмар-Јанковић САВРЕМЕНИЦИ — Награда Исидоре Секулић (1968);
Богдан Чиплић СЛАТКО ПРАВОСЛАВЉЕ — Змајева награда (1969);
Меша Селимовић ДЕРВИШ И СМРТ — НИН-ова награда за 1966; Горанова награда за 1967; Награда 27. јули БиХ 1967; Његошева награда (1969); Награда АВНОЈ 1970 (издање у заједници са сарајевском „Свјетлошћу“);
Раша Ливада ПОПРСКАН ЗНОЈЕМ КАЗАЉКИ — Бранкова награда (1969); Видосав Стевановић РЕФУЗ МРТВАК — Награда ИсидораСекулић. 1969. и.награда листа „Младост“(1970);
Георгије Острогорски САБРАНА ДЕЛА I—VI — Просветина награда за историју и филозофију 1969;
Слободан Селенић МЕМОАРИ ПЕРЕ БОГАЉА — НИН-ова награда критике (1967); Горанова награда (1967); 27. јулска награда БиХ (1967); Октобарска награда Београда (1969); Награда АВНОЈ-а (1970);
Бора Босић УЛОГА МОЈЕ ПОРОДИЦЕ У СВЕТСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ — НИН-ова награда критике (1969);
Милош Црњански — Награда Удружења књижевника Србије (1968. и 1969); Јара Рибникар ЈАН НЕПОМУЦКИ — Награда Удружења књижевника Србије (1969); Борислав Пекић ХОДОЧАШНЕ АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА — НИН-ова награда критике (1970);
Филип Давид ЗАПИСИ О СТВАРНОМ И НЕСТВАРНОМ — Награда Милан Ракић (1970);
Вито Марковић ПАКАО — Награда Исидоре Секулић, (1970);
Слободан Ракитић СВЕТ НАМ НИЈЕ ДОМ — Награда секције удружења књижевника Србије за Војводину (1970);
Божидар Тимотијевић АЖДАЈКИЊЕ — Награда секције удружења књижевника Србије за Војводину (1970);
Матија Бећковић РЕЧЕ МИ ЈЕДАН ЧОЕК — Октобарска награда Београда (1971); — Награда Удружења књижевника Србије „Милан Ракић“ (1971);
Божидар Милидраговић УМЕТНИК ЗОЛТ — Награда Исидоре Секулић (1971);
Бранислав Пгтровић О ПРОКЛЕТА ДА СИ УЛИЦО РИГЕ ОД ФЕРЕ —.Награда Исидоре Секулић (1971);
Скендер Куленовић СТОЈАНКА МАЈКА КНЕЖОПОЉКА — Седмојулска награда (1971);
Мирослав Јосић-Вишњић ЧЕШКА ШКОЛА — Награда листа „Младост“ (1972);
Светозар Влајковић НЕКО ДРУГО ЛЕТО — Награда Исидоре Секулић (1972); Видосав Стевановић ЊИШЧИ — Награда Удружења књижевника Србије „Милан Ракић“ (1971);
Милутин Петровић ГЛАВА НА ПАЊУ — Награда града Ниша за поезију „Бранко Миљковић“ (1971);
Мирко Ковач РАНЕ ЛУКЕ МЕШТРЕВИНА — Награда града Ваљева за прозу „Милован Глишић“ (1971);
Миодраг Борисављевић НОВЕЛЕ — Награда Удружења књижевника Србије (1971)…

САДРЖАЈ

Страна
Издавачки савет Просвете — — — 3
Редакцијски колегијум Просвете — — — — 4
Награђена издања — — — — — — — — 5
Правилник о установљењу редовне „Просветине“
годишње награде за историју и филозофију — 10
Књижарска мрежа Просвете — — — — — 13
КЊИЖЕВНОСТ
Нова дела домаћих писаца — — — — — 17
Поезија — — — — — — — — — — 19
Проза — — — — — — — — — — 28
Есеј — — — — — — — — — — — 36
Проклета авлија — јубиларно издање — — — 38
Сабрана дела класика и савременика — — — 39
Сабрана дела Вука Караџића — — — — — 52
Савремена поезија — — — — — — — — 59
Југословенски песници (тројезично издање) — 81
Савремена проза — — — — — — — 83
Критика и есејистика — — — — — — — 119
Бразде — — — — — — — — — — 141
Бразде (плава серија) — — — — — — 159
Библиотека Земља — — — — — — — — 165
Српски и хрватски писци XX века — — — 169
Библиотека Књижевност у школи — — 170
Библиотека Просвета (235 књига лектире) — — 171
Савремени страни писци — — — — — 191
Савремени страни песници (двојезично издање) 219
Библиотека Кентаур — — — — — — — 223
Библиотека Шехерезада — — — — — 228
Библиотека Судбине — — — — — — — 233
Светски класици — — — — — — — — 237
Библиотека великих романа — — — 257
32 Каталог
497

Страна
Књижевни погледи — — — — — — — 283
Златна књига — — — — — — — — 289
Кадок — — — — — — — 317

ФИЛОЗОфИЈА, ИСТОРИЈА, СОЦИОЛОГИЈА, ПРАВО
Историја Југославије — — — 327
Дела Карла Маркса и Фридриха Енгелса 328
Каријатиде —’ — — — — — — 330
Библиотека Данашњи свет — — — —— 335
Историјска библиотека — — — — — 349
Савремена историја — — — — 359
Мемоари — — — — — — — 363
Документи данашњице — — — — — 367
Право и економика — — — — 376
ЛЕКСИКОГРАФИЈА, ЛИНГВИСТИКА, РЕЧНИЦИ И УЏБЕНИЦИ СТРАНИХ ЈЕЗИКА
Мала енциклопедија Просвета — — 377
Лексикон страних речи и израза — — 379
Савремени кувар — — — — 380
Први кувар света »Ре11арга1;« — — 382
Енциклопедијски речници и приручници 384
Приручници за учење страних језика — 387
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
Монографије — — — — — 391
Метрополе уметности — — —— 397
Мала књига велике уметности — — 401
Издања Издавачког завода „Југославија“ 409
МУЗИКА
Најновија издања — — — — — 448
Дела домаћих композитора — — 450
Музичка нотна инструктивна издања —— 458
Музичка теоријска дела — — — 460
-јЗокална музика — — — — 460
СтуДијеч игре и музички фоклор — — 461
Уметничка^му-ацка — — — — — 461
Индекс аутора — — — — — — 465
Индекс дела — — — — ~ 475
498
_______Извор: Каталог, Издавачко предузеће ПРОСВЕТА, 1972, Седамнаести међународн сајам књига 24 10. – 30. 10. 1972, стр.3-8, 407-408.

_____ НАПОМЕНА : Да ли вам ишта говоре ове странице, после 41 годину? Ако вам нешто сувисло и значајно говоре, пишите нам. Нама се чини, и на основу Садржаја, да је реч о једном несумњивом издавачком џину титоистичких времена, који би могао бити занимљива грађа и за историчаре књижевности, али и за истраживаче тзв. културне прошлости. Да ли вам се чини да је овај издавачки џин био „претплаћен“ на скоро све комунистичке награде у СФРЈ? Или је то оптичка варка? Могли бисте да погледате, и каталоге, рецимо, „Нолита“, из тога времана, Матице Српске такође. Чикамо неког итраживача да напише малу историју српске књижевности друге половине 20 века на основу реалног и разумног, критичког сагледавања свих тих књижевних награда, пописаних у споменутом прилогу „Просвете“ из 1972. године. Хало, има ли кога тамо? – Време је, прошло је много година, и треба да се пише нова, отрежњујућа, недеретићевска историја српске књижевности.

Мисија „ЗАВЕТИНА“

Све има своју цену! Издавање часописа није исто што и природа ждребета. Нису потребне коцке шећера. Потребно је нешто друго…Часописе „Заветина“ не издржава држава

____________________________________________

Шума коприва крај пута. јун 2013.

Шума коприва крај пута. јун 2013.

Заветине постоје скоро 30 година, као Пишчева издања. Као својеврсна уметничка моба. Удруживање дара и мара слободних појединаца, без обзира на веру, језик, национално порекло, показало се као најжилавије у српској култури. Пишчева издања су преживела многе бродоломе, катастрофе, распаде држава и породица, система, једноумља и бирократску кочоперност.

Часописе Заветина не издржава држава, моћни ментори из таме или неки други заштитници. Издржава их претплата, купци, ретки дародавци. Али понајвише их издржава упорност, Бог,  можда инат и жеља за друкчијим.

Подршка  часописима Заветина долазила је, зачудо, од оног света коме су се окретали, у своје време, издавачи Српског књижевног гласника.  «Истина и лаж су супротности. Достојанство и модерност не иду руку под руку. Као ни политика. Баш због тога, уреднички напори М. Лукића, а посебно његова критичарска делатност, рад на превредновању у српској књижевности, представљају изванредну и посебну “грађу” за изучавање примењене етике и морала у нашој уметничкој књижевности друге половине 20. века, као и почетка 21. века…..“ (Миодраг Мркић, већ наведени рад, стр. 32)  То је написао човек кога су «Заветине» жестоко критиковале. Први критичар, који је, у српској књижевности написао књигу о – превредновању. «…Свака права критика је истовремено и имплиците самокритика, аутокритика. Нека манифестна поетика, филозофија. Дакле, критиковани писци не треба да брину. (…) Приређивач и оцењивач моје споменуте књиге провокативно мисли; асоцијације које подстиче нису књишке, конфекцијске. За разлику од текуће критике, којом доминира одаџијси дух са наказном маском тзв. професорског свезналаштва, приређивач је оцењивач друге феле…. Сигурно би било добро када би се нашао неко од млађих људи, који следи Лукићево поштење, искреност, жустрину и уверења, који би смогао снаге да састави један зборник одаџијско – бирократских – официјелних критика!…» (Мркић, исто, стр. 25)

лутка са отпада код Кесона. Звижд, крајем маја 2013.

лутка са отпада код Кесона. Звижд, крајем маја 2013.