Бескрајну бразду заоравши, овде бисмо се могли зауставити… / Бела Тукадруз

VII
РЕП

4. МАГАЦИНСКА КЊИГА
звана још “реп” (Е-дур)

Бескрајну бразду заоравши, овде бисмо се могли зауставити, да се одморимо. Ово није роман, ни повест, ово је можда јек музике којом се наслађују орачи. Ову књигу су састављали двојица.
Тројица.
Четворица…
Понављам: Док је један морао да мисли ништа не говорећи, други је морао да пише ништа не мислећи. Личили смо на анђела и ђавола; када је Сенковић ходао, ја сам му се као ђаво крио у сенци. Када је ђаво ходио, анђео му се крио у сенци.
Кад год је ђаво из мене говорио, анђео је прислушкивао.
Одбијање београдских издавача да обелодане Сенковићеве рукописе, Сенковић је временом прихватио као нешто природно и неизбежно (зна се да је већина уредника, који су одобравали штапање књига, чак и оних најбољих уредника, била тетовирана у катакомбама комитета, да би обманули и угушили – све што је било друкчије. Па су и наследнике своје научили да се тетовирају, да би скрили лаж лажју.
У свим тим издавачким предузећима Сенковић је видео све спратове лажи, и изашао је на другу страну, вођен Анђелом или Богом): видео је крај књижевне фабрике лутака. Узалуд те уредничке и књижевничке лутке савременика шарају кожу, да би отклонили пажњу од онога што им је испод коже. Бог је Сенковићу открио њихово шаренило душе. Много је, премного шарендаћа на пијацу, те им је цена пала на зеро. Чуо је Домаћина Који дозива тихим, господским гласом, и
пошао је за њим. Није се бојао доласка Анђела смрти, и није с временом био засењен славом пролазном, дозивао је архангеле и ангеле за браћу своју, и веровао је да ће му Бог и свет послати онолико браће и сестара колико жели. А желео је – много. Желео је и да се, пре доласка Анђела смрти, сабере и цео пође у други свет. Јер целина сабрања њему је била важнија од његових комада код његових земних
и земаљских сродника. Литургија је Филипа Сенковића привлачила својом дубином и Свезначењем, нарочито после четрдесете. Читава прошлост, његово детињство, трагична сећања на којима је одрастао, младост, била је опасана паучином у коју није могао да се не заплете, из које се нико није лако ишчупао. Можда је то могуће само оном који је, иако многосродан, решио да не везује своје срце ни са ким и ни са чим на земљи осим са Оцем небесним, Целином и Литургијом ?…
Већ као студент, са двадесет и неколико година, Филип Сенковић је био сакупио грађу за један породични роман, у коме би била истакнута локална боја. (Није се, касније, враћао тој грађи, не зато што она није довољно захватила у карактеристично обележје географског подручја североисточне Србије, у природу, климу, обичаје и психологију – већ зато што је музика – народна музика – била
запостављена.) Музика је врло важна ствар – за сваку добру, за сваку незаборавну књигу. Има ли боље увертире за један роман од најкарактеристичније мелодије једног краја? Поднебља? Времена?
Сенковић ми је показао и пространи полутамни подрум вајата и скривени улазак у пећину коју је открио његов покојни прадеда Павле Мишљеновић, малу пећину неубележену ни на једној карти, која и даље служи као – породично склониште и ризница…

Сенковићи су имање у Дубравама (које је Божана Сенковић наследила од свог покојног брата Боре Мишљеновића, као једини наследник) , полако почели да обнављају и претварају у оно што је био: некадашња „држава Мишљеновића“, након што је Милисав Сенковић постао пензионер (1985). Обновили су салаш, вајат. Практично пролеће, лето и јесен проводили су тамо. Жариште живота било је у Дубравама. То је једини салаш у Босиљковцу, који се одржава и данас.
Филип Сенковић ме је водио да видим друге салаше – на десетине запуштених: из њих већ расте дрвеће, зова, дивље крушке и трешње, – делују аветињски. Лета је Филип Сенковић волео да проводи у Дубравама, најчешће у вајату. Где је имао своју собу са радним столом, библиотеком од хиљаду књига. Кроз једини прозор вајата отвара се ванредан поглед на север, на Пек у подножју брега, на неописиве
изласке сунца. На долину, железничку станицу ЗВИЖД, кровове суседног села. Понекад се, кад је отворен прозор, чује жубор Пека под брегом. (Кроз прозор би се, јачим замахом могло добацити каменом у вир под врбама под брегом.) Сенковићев радни сто претрпан је папирима и књигама.
Једном сам на столу видео следећу белешку:
“…Научио сам да певам много песама, које сам могао да слушам преко радиа сатима. И певао сам: Негде у даљини поглед ми се губи, /Неког у даљини моје срце љуби… Или: Стаде се цвеће росом китити, / Стаде се срма срмом срмити… Певао сам, кажу, лепо. Певао сам неке песме, за које ми се чинило као да сам их ја испевао. Било је неколико песама за које ми се чинило као да су само моје. Једноставно као да су се певале саме, а не да сам их ја певао… И све су биле тужне,
као она: На Бикавцу брду града Вишеградаа…
„Где Дубока Дрина вековима тече, / остаде ми једна тужна успоменааа“, прихватао је мој незаборавни ујак.
Волео сам га, са разлогом више него оца и мајку. Кад се у кревету помокрим, најпре је топло, а онда хладно. Моја мајка Божана ставила је мушему. Мушема после извесног времена има сличан мирис као и штала. Ја сам почео да мокрим у
постељу после скоро узастопних смрти мојих дедова: Павла Мишљеновића и Маринка Сенковића. … Било ме је стид ујутру да устанем пред оцем, са којим сам иначе спавао, он ме је задиркивао: „Опет је Филип и ноћас био у риболову ! У рибара мокре гаће, за доручак не зна шта ће!“ Мајка ми је ћутке, не гледајући ме, пружала суве гаће и излазила из собе да се преобучем…Она је била друкчија од
мога оца – његова сушта супротност…” (АСМС)

„Да ли постоји веза између планете и човека који је насељава? И уопште – „због чега гори Сунце?“. .. „Чега има у звездама?“ Да ли звезде шапућу ? Или се оне тамо тупо и празно, као празни земљани лонци, крећу према Копернику?“
То ме је, једног од тих пролећних дана 1995. године, у Босиљковцу, то јест тамо у Дубравама на салашу, упитао Филип Сенковић – пише Белатукадруз, пријатељ и поуздани сведок.
Та питања је, узвратио сам, постављао и Василиј Розанов у књизи Апокалипса нашег времена, и сећам се како је одговорио.
Розанову није било глупо познавање старина. Он се позвао на три хороскопа из историје. ( „Један хороскоп – Исуса Христа.
Други хороскоп – Апостола Петра.
Трећи хороскоп – Константина Великог.
Један је био разапет.
Други – разапет, али главом надоле.
Трећи – Константин Велики је погубио сина сумњајући у његову везу са маћехом Фаустом. Тај син је био Крисп. А жену, очигледно вољену, спалио је у ужареном купатилу…“ )
Нова наука не може предвидети рат. А у неким селима, па и другде, још има људи који верују у тајну власт звезда. Розанов није одговорио директно на постављена питања, али је одговорио. Нема потребе да описујем унутрашњост тога вајата у којем смо водили разговор: лепше је било оно што смо видели кроз прозор – како се тамо у даљини изнад Црног Врха румени небо и излази Сунце, милиметар
по милиметар.
Пек се под нама пушио од јутарње магле, врбаци, воћњаци, јове.
А на само десетак корака, од вајата, било је неколико јабукових стабала у цвету. Белеле су се крошње, блиставе.
„Те јабуке је после рата посадио и калемио деда Павле „, рече Филип Сенковић, „и ја настојим сваког пролећа да допутујем овде кад оне цветају. Рађање сунца и њихове прекрасне расцветане крошње чине ме радосним. “
Пошто ништа нисам одговорио, он настави:
„А тамо горе, изнад, иза старог салаша, има читавих бокора перунике, шимшира, јоргована и две трешње, једна је бела – њих је калемио покојни ујка Бора.
А тамо доле, испод вајата, у шумовитом потоку, има и кладенац који никада не пресушује. Ујка Бора га је седамдесетих бетонирао и поставио металну цев, да вода може да отиче… “
Ништа не узвратих.
„Мој отац је изнео на салаш десетак трмки – дају одличан мед.Багремов. Уоколо има много багремових шума. Могло би овде – да се човек само тиме бави – да се подигне плантажа малина. Српске малине немају премца на европском тржишту, али…. Ја бих овде волео да подигнем и малу цркву…“

ВРАЋАЈУ се сећања на тај боравак у Босиљковцу, на оно о чему је говорио Филип Сенковић. И о чему је сањао. Желео је да оствари сан свога ујака , да оснује ФОНД ЗАКОПАНОГ БЛАГА , али за то је потребан – не заваравајмо се – солидан капитал. Како га стећи? Како да га стекне професор и писац, данас?
Или сутра, кроз десет, двадесет година? Писањем? Писањем романа? Ха – ха!
Али – неко ће можда упитати са пуним право – зашто фонд а не музеј?
Салаш у Дубравама на изванредном је месту, на падинама једног брега који се стрмо руши у Пек. Што Ф. Сенковић воли трешње, јабуке или оскоруше око тога салаша, јорговане и божурове – то је зато што их је засадила рука оних којих више нема: али њихов дух је ту.
У коју год ствар, дрво, воћку или појединост човек погледа, црпе мудрост из ње као сунце росу из траве. У корење кукурека и јагорчевине, љубичица и перуника, папрати и трешања, у прекрасне и рацветане крошње с пролећа. Филип Сенковић је успео да прикупи све оно што је припадало његовој фамилији а временом је одбачено, јер хоће да успостави ВЕЛИКУ МАГАЗУ, да је сабере, омоћа, освемоћа и васкрсне. Да подигне Кулу нових песника – нове историје, на темељу унутрашње – најунутрашњије – једнакости свега, или распетости свега (како би можда рекао један српски богослов).
Са железничке станице ЗВИЖД, види се салаш у Дубравама.
Кад се човек мало боље загледа преко поља и Пека, тамо према југу, види се Греда, на чијим шумовитим обронцима је – салаш. Нема ни километар раздаљине.
Види се и пут за Дубраве испод брега обалом Пека, понекад неко мили тим путем и нестаје у тунелу дрвећа, као буба лења.
(Ишли смо једног поподнева у шетњу железничком пругом од Босиљковца до железничке станице, у суседном селу, ЗВИЖД. Ишли смо полако и ја сам несвесно све упијао: крај Звишке клисуре, мостове, путеве, хоризонт, небо, реку, ко зна када затворену воденицу, запуштену, бетонске бандере и старе тамнобраон телефонске
стубове крај пруге, предратне. „Замисли педесетак фијакера на оном путу према салашу у Дубравама, зими, кад су из суседних села, оних равничарских, из Раброва и Макаца, и других, долазили са сеоском музиком по бадњаке које су секли у Дубравама, пре рата“, рече Сенковић.
„Зими, кад нема лишћа на дрвећу изнад пута за Дубраве одавде се види све као на длану; замисли тих педесетак пуних фијакера и музику чији одјек допире из шуме, преко Пека!“
Са степеништа камених Сенковићевог вајата на салашу у Дубравама, пак, види се, као на длану, перон железничке станице ЗВИЖД.
Заиста, из Дубрава, или са врха Греде, пружа се ванредан видик на све четири стране света.
„То је висина баш каква ми је требала, то је моје Лабудово брдо. То је велико двориште у којем је моје биће проклијало, ту је све, ту би у средњем веку неки племић сазидао дворац. Ту је живи извор, почетак и крај, вечност, шума и стаза.
Поглед одозго на златну долину, брегове на северу. То је нешто што постоји, али запуштено. Могућност једна коју сам претпоставио нечему другом, упијању света, јер је тако морало бити. Јер да бисте открили свој завичај, потребно је да га заборавите и напустите: да одете далеко. Тамо у Београду, на зиду изнад мог радног стола, виси једна географска карта, регионална, овог краја, на којој су убележена сва места, чак и некадашња бивша селишта.
Дубраве нису убележене на тој карти. Дубрава нема ни на једној мапи света: Дубраве су овде. Чујеш ли ову пуну тишину? Увече, понекад, треба чути како овде гракћу вране. Или током дана, кад на високом дрвећу свијају своја гнезда. Не, није изгубљено неповратно ништа. Ни они који су овде живели и стварали и помрли, и они који ће ускоро умрети.Голубарник, испод стреја коша за кукуруз, празног коша, сачувао је бесмртну пуноћу гукања. Нека места имају привилегију, ако су проживела пуни живот. Није ово Аркадија, већ видиковац.
У Кучеву сам, као гимназијалац, становао код рођака чија је кућа била на једном од висова изнад вароши. Чим бих се пробудио и погледао кроз прозор, јер постеља ми
беше крај прозора, нарочито за време пролећа, бацао сам поглед према Кучајни и висовима Хомоља. Дебело брдо је било голо и зељасто, као коњске сапи, предивно. Светлост је стварала чуда, светлости сам једино захвалан што је истицала ситнице, које ми се сада чине скупље од дијаманата.
Чак и воњ из штале, или јато кокошака под шљивама.
Ограда од цигле. Прекрасна јутра пролећна натопљена густим мирисом плавог јоргована. Кучево, доле у измаглици. Пек, иза јабланова, према Нересници. Јер то породично гнездашце у коме сам проживео четири године као ученик гимназије беше високо, као гнездо орла. И оно што је у свему томе било најлепше јесте оно што сам можда доцкан препознао: поглед одозго, јасан, ванредан, краљевски, језа висине. Не из тог породичног рођачког гнездашца у Кучеву, где сам чезнуо
годинама за немогућим, судбина ме је, помишљам, повела одавде у легенду, овде сам препознао – све.
Гогољ је био у праву кад је писао: Божанствена Литургија је вечно понављање великог подвига љубави који је за нас извршен. Да, човечанство је сувише дуго боловало од своје непостојаности… Важније од писања књига је – схватити тај велики подвиг љубави који је за нас извршен. Ја можда говорим несређено, али ове напомене могу бити плодоносне. Треба вршити или подносити насиље да бисмо видели боље или другачије, каже на једном месту Пол Валери, и додаје:
Дани који долазе, знају ТАЈНУ. Валери је тачно схватио смисао корисности тајне. Оно што је јасно не одолева страху. / Само тајне формуле омогућују наду, у немирима, кад све оно што је јасно постаје страшно или ништа. / Очајање се појављује кад не знамо шта треба чинити, али једна магична реч омогућује нам да деламо изговоривши је, не знајући да ће бити корисна…
Салаш у Дубравама, није, наравно, оно што је био некада, у својим најбољим данима. То се види по много чему. По шуми, која је одасвуда узнапредовала минулих деценија. По буњишту, иза салаша, већ ураслом у травуљину.
„Јесте ли се некада добро загледали у буњиште ?“ упитао ме је једног поподнева Сенковић, док смо лежали у трави и пушили, иза салаша.
„И у оно бујно растиње које успева на њему? Јесте ли, барем некада, иза неког нахереног и трулог плота, видели коприве и њихове чаробне цветове?“
Погледао сам га помало зачуђено.
„Много шта од онога што се пише, или објављује, не само последњих година, него од 1945. године, од литературе првобораца комуниста, подсећа на слику са буњишта, или на чаробне цветове коприва. Ми имамо књижевну критику која не вреди ни пет пара! Она хвали и подржава коприве, а не види брестове. Они чак нису ни водоноше са извора. Бодлерово Цвеће зла као и Нови цветови зла су
актуелнији, ближи истини од ма које књиге оних чувених и генијалних писаца тзв. обавезне школске лектире из наше младости. Ћосић, Исаковић, Михиз – читаве скупине и егземплари, Савић, Јосић Вишњић, па и ови најновији постмодернисти“, све ће то временом време одмерити, и шта ће од свега тога остати?
Таштина и буњиште и лицемерје су однеговали најфантастичнију флору и фауну наше националне књижевности. Свет их не преводи, јер свету се не може
продати рог за свећу. И не треба жалити због тога, не, ни једног писца делимичних истина не треба жалити! Сви они писци или интелектуалци које је окупио конзензус у тотализму, однеће будућност доврага!
Много има малограђана и тројанских коња у нашој књижевности…Крив је наравно тоталитарни систем, перфидност и вештина тајне или политичке полиције, много тога нисмо знали, али то није оправдање јуче и данас ни за кога. Породице су често играле улогу „изолатора“, вешто су скривале истину о злу од младих људи. У оној мери у којој је породица, или школа, или књижевност и књижевна критика, публицистика и штампа уопште била успешнији „изолатор“ и сачувала децу од прераног сазнавања истине о величини зла, Потпуне Истине, у тој мери је наша књижевност и култура провинцијална. Тотализам је у људским душама, народима и појединцима, произвео нешто страшно. У околини Чернобиља, после катастрофалне хаварије атомске централе, и даље расту и успевају печурке чије је брање забрањено и опасно по здравље, јер је земљиште загађено на хиљаде година на дубини до пола метра и више. Расту огромне печурке, отровне и опасне по здравље, па ипак, људи их тамо беру, једу… Тотализам је иза себе оставио пустош и вирус уништења, који ће још дуго сакатити човечанство, конкретне људе…”

Можда би ове речи Филипа Сенковића могле стојати на почетку ове књиге, јер зраче нечим непатвореним и исконским?
Свако има свој корен, који је дубоко продро у своје тле и своје сокове црпи.
Настасијевић је једном записао: „Живот је да се, као биљка, заврши цветом „. Сваки живот се завршава цветом, осим оних искорењених. Искорењени опаснији су произвођачи отрова него сами отровни, каже Настасијевић.
Филип Сенковић није волео књижевност коју су стварали послератни писци, ни његови вршњаци – већина његових вршњака. Он је опажао свих својих предака линију, али себе није зауставио да би направио излет у прошло, нити у будуће. САД је њему била кула светиља. Лагано се померао напред. Није му видело ослабило нити су му рефлекси прошлог осветлили пут: није текао кроз сету месечине, већ сунчаним даном. Филип Сенковић је осетио и доживео тренутак
пресложености – када се из простог у сложено мора: доживео је изопачење. Али и хероизам душе, то: да се упрости.
(„Уметник је последњи беочуг који затвори ланац од изопачености сложеног до
безазлености простог. Зато је здравима уметност напитак за оплемење, а перверзнима лек „, Настасијевић. )
Сенковићеве рукописе одбијали су издавачи, јер је то било нешто што је припадало претеку. Шта је претек? На салашу у Дубравама, у вајату – тј. у његовој радној соби – пуно је клечаних торби које су ткале Сенковићеве покојне бабе и мајка
Божана. Није скупљао те клечане торбе, као филателиста поштанске марке. Не. Скупљао их је због – шара.
(Настасијевић: „Претек избије на шару. Знају лажови: зато је лаж шарена. Шта ли је тек унутра, кад је тако набујало споља“.)
И та узгредна забелешка на Сенковићевом писаћем столу, на салашу у Дубравама, већ пожутела и прашњава, шта је ако не: чисти претек?

(„За светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле, за свети Велики Четвртак чији спомен славимо, и за све твоје Светитеље, чијим молитвама, посети нас, Боже. И помени, Господе, све раније преминуле у нади на васкрсење у живот вечни Прамајчицу Божану, Мишљена
Мишљеновића Првог, Мишљена Мишљеновића Другог , Павла Другог, Симеона ,Живана, Павла Трећег, Вељка, Божидара и Бору, Љубу Паћину, Дафину, Петру Мишљеновић, Димитрија и Грозду, Маринка и Животу Сенковића, учитеља Мику „Брку“, попа Николаја Јакушева, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица
твога. Још Ти се молимо: помени, Господе, твоју свету, саборну и апостолску Цркву, распрострту од краја до краја васељене, и даруј мир њој коју си стекао пречасном Крвљу Христа твога, и овај свети храм утврди до свршетка века. Помени, Господе, оне што Ти ове Даре принесоше, и оне за које, и преко којих, и ради којих Ти их принесоше. Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње. Награди
их твојим богатим небеским даровима: даруј им место земаљских добара – небеска, место привремених – вечна, место пролазних – непролазна. Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над сваким злом, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом преобрази у добре. Помени, Господе, присутни овде народ, и из оправданих разлога одсутне; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји,омладину васпитај, старце укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи мучене од нечистих духова; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне што су под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и оне у изгнанству, и оне на тешким радовима, и све оне што су у било каквој невољи, и нужди, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све оне којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који нас недостојно замолише да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј
на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне који ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва имена, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога од нас још од утробе матере наше. Јер си Ти, Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима,
Спаситељ витланих буром, пристаниште морепловцима, лекар болесницима. Сам буди свима све и сва, Ти који знаш свакога од нас, знаш и молбу, и дом, и потребу нашу. Избави, Господе село ово, и сваки град и земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата…“)

Салаш у Дубравама, на коме смо провели највећи део Ускршњег распуста 1995. године, ширио је ону предивну тишину коју као да ствара вода истичући из кладенца кроз металну цев у поточић.
„Верујем у овај посед и ову земљу“, наједном је знао да каже Сенковић.
„Више но и у једну написану књигу. Чак више него и у оне написане са најбољим намерама. Овде се, не кријем, осећам много угодније, много ближе свему и себи него у ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ.
Мом покојном ујаку су живот упропастили тзв. антистаљинисти. Жени Лебл
написала је песму – јеси ли је прочитао ? – „Пази, не прилази „, у којој има и ових стихова: О сужњу вечити: /телом ћеш бити на слободи,/ А савешћу робијаш проклети (в. у књ. Љубичица бела, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990).
Ту песму је ауторка написала одмах по изласку из логора на Голом отоку и касније је није брисала ни дотеривала. У поговору овој књизи Жени Лебл пише да је антистаљинизам у СФРЈ „био на одређени начин гори од самог стаљинизма. Јер се борио против стаљинизма много перфиднијим методама од метода стаљинизма: ти методи су били измишљени на нашој груди, од наших људи – многи од њих се данас бусају у груди да су се борили против примене таквих метода. Па чак тврде да никада за њих нису ни чули. Као Ђилас, на пример “ (стр. 209). Ђосић је на
Голи оток стигао с препоруком комунистичких главешина да прикупља
грађу за неку од својих књижурина, шетајући тамо крај мученика у кратким летњим панталонама. Антистаљинизам је одњихао своју децу и васпитанике – своје часнике, децу страве.
Мој покојни ујак је презирао изгледа с пуним правом такве писце и људе, и туце других актера у послератном књижевном животу. Јер је осетио све лицемерје и лаж и гнусобу и ужас „слободе“: телом је био на слободи, а савешћу робијаш проклети. Умео је да одбруси – ха, дивни су сви ти партизански писци! Ти првоборци! Сви њихови романи и књижевна сочињенија, резоновања било је само слађење њихове идеолошке ћуди! Литература никла на буњишту завршиће на буњишту историје“.
Сенковић је волео салаш у Дубравама, јер је веровао у земљу, у њену лабораторију: „Лабораторија земље ништа не уништава, но све прерађује и поново употребљава, на основу савршене хемије, математике и религије“.
Знао је да у васиони има више свести него воде. Кад је човек лојалан Богу, солидаран с Богом, онда он и осети то чега највише има. („Извор избацује воду, а од низбрдице зависи, хоће ли та вода узети облик потока или језера. Буди, сине, извор добра свељудскога, и не брини, какав ће облик добро узети „.)
Ничег у његовом казивању није било завереничког, не, све што је казивао у четири ока, знао је да и пето присуствује, јер оно је свуда присутније и од ваздуха и од шуме, јер „оно присуствује и најинтимнијим покретима ваздуха, и светлости, и етра. Интелигенција, у коју су потопљене све ствари, јесте вазда отворено око, вазда присутни сведок“.
Једном смо започели разговор о Ву Чинг – Чуовом роману Учењаци (написаног у другој четвртини 18. века).
„Да, знам: та прича је поучна! Ванг Миен је био уметник, сликар, самоук: није био у царској служби ни један једини дан. Цртао је ванредно. Да се нису налазили на листу папира, његови лотоси би расли у језеру. Учио је чувајући биволе. Као што сам ја чувао волове, или свиње, овде у Дубравама. Избегавао је чиновнике окупатора, Монгола.Побегао је у планине од царске милости и додељеног му места
Војног саветника династије Минга. Ту причу треба понављати, нарочито нашим савременим уметницима, оним амбициознијим, онима што су сву своју памет упрегли у камелеонство и шићар. Мислите ли да ће неко од тих уметника, чија дела сада штампају, громогласно рекламирају и натурају, бити читан кроз педесет година? Можда ће их читати књижевни мољци?
Да ли се из лажи и гађења може родити нова поезија, нови роман? Можда и може ? („Јер све што се рађа, рађа се из ђубрета“.)
Роман може родити сажаљење, из гада, али ту не треба застати, ту где многи застају, већина, већ треба одгајити „сажаљење до витеза, да може убити гађење, онда ћу сажаљење назвати порођајним ђубретом и тражићу да ми роди новог сина, кога ћу назвати поштовањем. А кад поштовање порасте тражићу од њега, да
убије сажаљење, и да легне и оно у бабињаре, да ми роди нешто, што ћу назвати љубављу, нешто несексуално, немиришљиво. А кад љубав порасте, тражићу од ње, да не рађа ништа, него да створи оно што још није створено. ..“

Шта у овој књижевности коју смо читали последњих четврт века изазива макар делић поштовања? Има ли књиге чији је састављач орао и орао и орао, сејао, сејао и сејао, да му је сажаљење зазеленело, процветало и узрело?
Није ли нам оно најбоље што смо наследили од предака за плуг да се прихватимо, јер пред нама је, около нас, у нама, пођубрена ледина, пуносмардна и пунонадежна?“

„Безбројни услови нашег друштвеног живота налазе се на сунцу и планетама. За то и не излазе на светлост они лутачи, истраживачи, који само са земљаном свећом улазе у тунел наше душе.
Орачи, ма и леђима били окренути сунцу, сунце ће вам светлити. Ма и леђима били окренути Богу, са кичмом испуњеном безбоштвом, Бог ће вас водити.
Орачи, једном разговарах са фабрикантима књига и рекох им:
Брзина мисли не иде упоредо са брзином индустрије мастила, о фабриканти књига! Ма мозак летео ваздушном летелицом, мисао вазда клеца пешке.
Орачи, сваки прошли дан изгледа нам оригинал садашњега, и сваки будући – коректура садашњега.
Свечовек у тајности зна, да су сви дани подједнаки пакети, у које смртни упакују своје дарове вечности.
Орачи, грех изазива поправку, и злочин светитељство. Свечовек је пун греха и злочина, и пун поправке и светитељства. Сви греси морају се испунити на земљи, и сви злочини извршити пре свршетка историје. Историја се не може завршити, док
се грех не буде преливао преко њених ивица…“
(Тако је писао један српски видиоц, двадесетих година минулог века. Веровао је, као и Розанов, да свакога тренутка понека нова звезда баца поглед на нас. )
Пред Немогућим Орачима, налази се једна велика огромна Ледина, годинама неорана.Ми оремо ту огромну ледину. Црни се, бескрајна бразда, иза нас.
Јата врана наједанпут на ту необичну бразду слећу. Одакле долећу толика јата врана?
Са истока? Са запада?
Васиона зна!
„Васиона чува речи дуже но људи књиге. Што год, сине, кажеш људима, или животињама, или огњу, или цвећу, знај, да је чула Васиона, да је чула и унела у свој незаборав. Ваздух је вечити календар Васионе; што год глас упише у ваздух, Васиона чита и цени.“

(„Верујем,Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још верујем да је ово само пречисто Тело твоје, и ова сама пречасна Крв твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме, и опрости ми сагрешења моја, хотимична и нехотимична, учињена речју и делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се неосуђено причестим Тајнама твојим на отпуштење грехова и на живот вечни. Амин.
Ево, приступам божанском причешћу.
Саздатељу, не спали ме причешћем, Јер си огањ који спаљује недостојне,
Већ ме очисти од сваке нечистоте.
Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме,
Господе, у Царству твоме.
Нека ми причешћивање светим Тајнама твојим, Господе, не буде на суд или на осуду, већ на исцељење душе и тела. Амин.“)

Као дечак, Филип Сенковић затицао је понекада ујака Бору Мишљеновића, како седи за писаћим столом са тим фамозним ужетом испред себе, које је он брзо склањао у неку од фиока. ВЕЛИКА МАГАЗА је као какав велики лавиринт, у чијем се средишту налази чудовиште до кога треба стићи и победити га, и Филип Сенковић је ушао у тај замршени огромни свет врло рано и без икакве зебње, јер је
имао Аријаднину нит: то уже које је искрсло у невољи. Филип Сенковић је улазио у тај огромни замршени свет, јер је имао много сродника и многа сродства с оне стране гроба и материје. Иако ово није опис његовог живота (Да би неко описао свој живот, треба најпре да га преживи!), треба рећи да је врло рано признао духовне власти и силе за своје пријатеље, и шуме и воде били су му пријатељи. Иако је рођен у Босиљковцу, васиона је била његово имање. Свака њива нудила му
је тапију на себе. Свака кућа, па и мртви дом Мишљеновића.
Сенковић се пробијао кроз бескрајне подземне ходнике повести и породичне
митологије са вером да ће једнога дана моћи да се врати, да изађе на Видело, упркос томе што је био окружен неразумним људима, онима који су живели у друштву умноженог и раскомаданог света. Ко их је опчинио да се не покоравају Истини, иако им је пред очима Син Божји разапет ? Ко им је запушио уши својом виком, да не чују ? Сенковић је дубоко веровао у то: НИШТА НЕ МОЖЕМО ПРОТИВ ИСТИНЕ, НЕГО ЗА ИСТИНУ. (АСМС)

Ко, када и зашто је бацио анатему и „ставио на страну“ рукописе Мишљеновића, Сенковића?Или неких других писаца?
Можда је анатема бачена оног тренутка када се појавила танушна књижица-оптужница Ф. Сенковића – ЗАПИС О УСПОСТАВЉЕНОЈ ВЕЗИ, штампана као пишчево издање, у 200 библиофилских примерака? Вероватно се неко од оних задужених тамо где треба за анатему поплашио открића једне страшне истине?

_____________ Одломак из рукописа романа „ЦЈЕЛОМУДРИЈА ОВОГ СВЕТА“

ЛеЗ 0004911

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s