Приповетка о три необична сусрета / Бела Тукадруз

I
Одломци из Бележница Филипа Сенковића,
из првих месеци 2000.-те године

106. жалосна врба.мишљеновац.лето 2013. -109 одабраних фотографија. иван лукић

106. жалосна врба.мишљеновац.лето 2013. -109 одабраних фотографија. иван лукић

ФАТУМ ЉУБАВИ. – Завидели су ми јер нису знали да је заручена за странца.
Даровала ми је један диван период – у очекивању дана када ће заувек напустити Хомоље и Југославију. Била је једноставна, лепа и икрена.Сасвим је успела да зацели бразготине на души, које су ми направиле претходнице. Не својом лепотом, него душевношћу. Ово увек заборављам да напоменем: нисам лако прелазио у нову веру, нисам у новој љубави скривао главу у песак. Не, ипак је био један период када су дани пролазили и када сам ја све више волео у себи ону бубуљичаву песникињу. Све више сам био поноснији на њу, због њених стихова. Највише сам је волео онда када сам најдубље патио, када сам је неочекивано на игранци угледао у загрљају једног од својих старих пријатеља и када сам осетио – све је готово. Никакав је карактер, на жалост, зато јој име ни не спомињем. Спанђавала се са свим са којим је стигла у релативно кратком временском размаку, који су ми у нечему били блиски у вароши – то је био њен део глупе освете, куртизанске. Удала се на крају крајева за најпогрешнијег човека; неко ми је писао да се растала и са њим…
Штета; што је прво издала љубав, па себе, као песника…
Судбина ме је спасла, Бог дакле, пакла живота и свега осталог са њом…
Обасјало ме сунце, тако као да је неко прислонио свој врели образ уз мој, и сетио сам се једне слике из мог завичаја – врбе на обали Пека (у близини Сене, има такво једно село). Гране су им биле влажне и трепериле су на сунцу; чинило се као да су премазане сребром. Пек је текао испод врба, тамна површина воде… Много се
слика у вези са Пеком урезало у мене: рецимо зелена површина вирова благо обасјана светлошћу која се пробија кроз густе крошње црних јова; све те слике долазе и одлазе; и опет ће се вратити у неком тренутку кад се уопште не надам…

ЗАШТО И КОМЕ? – Зашто и коме ја све ово пишем, брате мили? Теби, због
тебе? Или мојим синовима, ако их будем имао једнога дана, будућима? Или неким непознатима? Овима последњима је тешко написати и писмо, а некмоли нешто друго.

АКО ЈЕДНОГ ДАНА БУДЕМ ИМАО СИНОВЕ – Прво што ћу их научити кад почну да одрастају, то је једна једина ствар : Ништа жив човек не може изгубити што му не може повратити једно пролеће, лето, јесен, зима…

УСПОМЕНЕ ИЗ ХОМОЉА – Конструисати уметност, то значи одредити њено место у универзуму. Одређење тог места једино је објашњење које о њој постоји…
(Ф. В. Ј. Шелинг, ФИЛОЗОФИЈА УМЕТНОСТИ, стр. 81) Мансарда у центру Кучева, диван брег Бојнатовац, вашариште, спрудови крај Пека, врбаци, језера према Нересници, јагоде у шећеру – све је то било као срмом вежено. Корачам као по месечини, између гомила комбинеа и гаћица, прслучића; присећам се свлачења и предигри…

Сутон. Дахом замагљујем прозор, док не схватим да сам се због нечега сасвим разнежио, да су ми се очи замаглиле…
Сваки мој уздах је у вези са дном океана бића, из кога треба да исплива на површину чудо невиђено, дете, чедо чудесног, које потискују невидљиве и моћне подводне струје… Међутим, дете се не рађа јер није дошао рок за рађање…
Не да ја не умем сложити своје успомене по реду; није у томе ствар. Треба их поново и поново преживљавати…

ДЕРТ. – …Осећам жалост, тежину, не ваљда само зато што је напољу одвратно време? Не желим да будем као сунчани часовник који, кад је кишно и мутно време ништа не вреди. Нисам легао, јер моја жалост и док спавам, као да бди и чека, да
би ме притиснула још већим јадом. Понекад ме пробуди, кад изгуби стрпљење, изводи ме напоље да посматрам далеки обрис видокруга…

ДВЕСТА ГУСТО ИСПИСАНИХ СТРАНИЦА О БУНИЛУ… Да ли ја имам снаге, ваистину, да стремим Апсолутној Истини, тј. да пишући не изоставим ништа а да при том останем читав?
Одговор на ово питање требало је да понуди приповетка коју сам написао (Приповетка о три необична сусрета).
По чему су ти сусрети били необични? Шта је необично а шта обично? Необичан је, рецимо, сусрет са раскошним новембарским сутонима у Босиљковцу 1975. године. Раскош – да, неописива – загледао бих се у њу каткад с помало смеха и са много туге. Та раскош, што је прекрила црвене и жуте бокоре расцветаних хризантема покрај стазе између нове и недовршене и старе куће, што је прекрила
као шлаг торту од ораха, звала се – снежни покров.
Обично је – посмртна поворка часова на крају празног дана, која надолази. Која улази, као спровод у гробље.

(………………)
___________________ из рукописа нове књиге Беле Тукадруза

107. врба крај моста на пеку. звижд.миљеновац. - 109 одабраних фотографија. ив. лукић

107. врба крај моста на пеку. звижд.миљеновац. – 109 одабраних фотографија. ив. лукић

ЛеЗ 0008568  

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s