Kolo III

MONUMENTAM AERE, ETC.

Бара, 5 (митска бара; легло крвопија) (снимак Иван Лукић, 7. мај 2013. Звижд)

Бара, 5 (митска бара; легло крвопија) (снимак Иван Лукић, 7. мај 2013. Звижд)

Велите да сам одвећ самосвестан,
У хаљама гордости да се кочоперим.

Кроз коју годину нико се неће сећати  buffoa,
Нико спомињати безначајних делова мене,
Ишчезнуће смешне појединости.
Што се вас тиче, у земљи ћете трунути,
И питање је хоће ли гњилеж ваша бити довољно богата

Да  вам над гробом
Траву одржава.
           Езра ПАУНД (препев Милован Данојлић;Београд, БИГЗ, 1975)

Призор: Преко Шљивичког пута. (2013)

Призор: Преко Шљивичког пута. (2013)

 __________ Хорације је веровао да је подигао споменик од тучи (Monumentam aere)  трајнији од тучи / и од краљевских пирамида виши / Ког ни алава киша, нити љути северац / Неће срушити, а ни безбројни низ / Година и векова који хује… Хорацијеву песму је парафразирао А. С. Пушкин. А сумњиви Езра Паунд не верује у споменик од тучи. Данашњем човеку и уметнику поготову ови Паундови стихови ( наизглед патетични)  реалнији су од стихова Хорација и Пушкина…Вративши се у двориште у коме сам се родио, у кућу пуну паучине, у собу у коју  Породична библиотека, и која базди на књижарски лепак који се распада; листајући дневнике и бележнице које сам ту некада водио (пре мајчине смрти,2002), све чешће помишљам на митске баре на северозападном атару села, у коме су скоро два последња века опстајали моји преци; на баре које населише неки крупни комарци, можда нека сорта из афричких џунгли. Мој Споменик од тучи, ако бих се усудио да проберем понешто из својих дневника и бележница и укључим овде, могао би да се  зове И ТАКО ДАЉЕ

_____________ Пре неколико дана, баш смо имали среће са фотографисањем. Враћајући се у предвечерје са дуге шетње покрај Пека (према Српцу) начинили смо (мој млађи син и ја) неколико изузетно снимљених фотографија. Залегли смо на бедем пресахлог потока пред залазак сунца, када светлост приређује најчудесније представе, и кроз траву и грање ухватили непоновљиве тренутке: када је светлост заласка прелила јарким златом класалу пшеницу равнице, са оне друге стране потока. Било је неколико такв их одличних снимака, али приликом преснимавања и складиштења, грешком смо их обрисали, и то сам доживео као ненадокнадив губитак. Таквих је губитака у животу било много више, али сам заборавио. Друга слика овде публикована, јуче, само је бледи покушај оних изгубљених…

ЛеЗ 0004919

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s