Приче које нико не зна

„Јесте ли икад мислили на приче које нико
не зна, на догађаје који су закопани, најпре у
ћутању, па затим у потпуном забораву?“
Ето, о тим причама које нико не зна, и
догађајима који су закопани у ћутању и забораву,
хоћу да  причам.

Бела Тукадруз (3,05., 2013 - снимак Иван Лукић)

Бела Тукадруз (3,05., 2013 – снимак Иван Лукић)

Ево, почињем: затворите врата, прозоре, седите насупрот и слушајте.
И ако вам се деси случајно да заплачете, будите обазриви – окрените главу. Сузе ме као предели тужни и опустели, стерилизовани, и ко смрт блиског бића, чине слабим и болећивим. И кад завршим причу, молим вас, немојте ништа рећи.
Изађите тихо и неповратно, оставите ме самог, да ме смири згрушан хоризонт празнине ноћи…
Поводом твог Дневника за Сенковића Или Последње писмо које Ти пишем.
Увод у нешто без краја…
Друга је година како свуда за собом вучем твој дневник за… Исписан је у зеленој студентској теки од двеста страница на неких 118 страница.
Празно око 80 стр. Њих попуњавам ја. Војник сам и времена има напретек! Често мислим на Тебе, сам Бог зна зашто. Писао сам ти неколико пута оних првих регрутских месеци; ниси ме удостојила ни одговора!? Ниси дипломирала,
ниси се удала, ниси умрла – све сам то сазнао јуче, када сам телефонирао С. у Загреб.
Недавно ме прекомандоваше у Дом ЈНА Титоград (Гарнизонска библиотека). Поподне, кад капетан Керетић и пуковник Арамбшић оду могу да телефонирам и да позовем Загреб…Не, не прибојавај се, иако ме многе ствари муче у вези са нама и нашим раскидом, нећу звати.
Нећу те гњавити. Ни ово писмо неће бити дуго…Како сам провео последње две године?
Све до одласка на одслужење војног рока – све то време гризе као со у рани. А нарочито кратки боравак у Задру, пред сам долазак у касарну…
Радим као гарнизонски библиотекар. Кроз прозор библиотеке виде се Проклетије. Румени врхови. На обалама Рибнице већ цветају јорговани.
Понекад, седнем у шинобус, као да нисам у војсци, и одем у Вирпазар. Опчињен сам лепотом Скадарског језера.
Април је, много лепши и много тужнији него пре две године, када си ми послала у Студентски град уверење које је потписао твој гинеколог као
некакав доказ, који ја уопште нисам тражио…
Зашто ти је све то било потребно, то глупо уплитање у једну гнусну лаж?
Зар се са једном очевидном лажи може уопште нешто започети, или завршити?
Оно што је најлепше и најмучније у твом дневнику, то је оно између редова, прећутано, горко поглавље погрешног откључавања…
Све оно што сам ти написао у неколико наставака Романа о Сенковићу, све је то било борба за улогу, предигра, вежба – искушавање и себе и Тебе. Ја сам писао наставке, Ти лажљива писма. Немајући ништа паметније да радимо, играли смо се пером…
Враћам Ти сва писма која си ми написала (она која сам сачувао), прочитај их, ако можеш, поново – она најчешће нису оно што на први поглед изгледа, мене су преварила и довела у заблуду. У исто време, када си их слала у Београд, Ти си писала и неком у Карловац, у шта сам посумњао већ у фебруару 1975.
Дописивала си се са човеком за кога си говорила да је о т п и с а н , тј. да си га отписала заувек…
Последња писма која си ми написала, када си схватила да сам је прозрео твоју главну лаж, деманти су Твог срцепарателног дневника…
Од оног дана када сам остао потпуно сам у Првом блоку Студентског града пошто су мог цимера Г. затворили у лудницу, пекао сам се на жеравици перфидности двоструке природе девојке коју сам сусрео под необичним околностима на једном пропутовању кроз Загреб, и…
Ту сам застао. То је био конатрапродуктивни концепт писма које, срећом, никада нисам послао…
В. Шкловски је починио две неопростиве глупости: прву, што је допустио да му преотму вољену; другу, што је о споменутој написао плитку књигу (3/10/1973).
 
*
Странице и странице Недовршеног романа (тзв. Романа о Сенковићу) писане плавом хемијском оловком, исправке, дотеривања – црвеном хемијском.
Дотеривања не вреде ни лулу дувана, убијају главну замисао, разгранату стварност суровог војничког живота, који је на моменте, на вежби у Радовчу, имао и своју непоновљиву страну…
На пример: …Мој друг Ђорђован, родом са Косова, повео ме изван логора према величанственим камењарима и напуштеним појатама, покривеним сламом, у долинама за које никад не бих помислио да постоје. Нигде
никог осим залуталих војника који руше шуму за логорску ватру. Сутон неописив – волео бих да овде дођем и као цивил, једном… Седимо на
једном платоу.
– Хајде да кренемо, каже Ђорђован, мрак се спушта, опасно је по тами силазити низ овај камењар јер је пун пукотина… Ах, какви облаци.
Ђорђован се наљутио на једну стену – хајде да је срушимо! „Види како је бео овај камен“, каже покушавајући да помери стену. Руши ситније делове и они се котрљају с буком.Сутон се спушта тихо као сомот миришући на висибабе и
црногорицу…
 
*
Мени се синоћ отворила дизна, трт, трт, трт, буп, буп! Па, прдим, јебо те бог, а Невен црвени. Ја опет : трррр, а Невена зезам: – Што прдиш, зар те није стид? – лупета Лука (молер из Кач.)…
Какви примитивци, какве сировине!Замисли да са таквима и горима мораш да проведеш заједно 365 дана!
То сам осећао од првог дана у касарни, то осећам из дана у дан, то осећам и ове вечери када је већ прошло скоро пола војног рока. Кад будем отишао одавде биће то спас…
Тешке речи, ипак. Нису сви такви, не.
Близанци Сичеви, Крањчић, Симоновић, Гигулеску, и други – Поповић, Божић, знају да се понашају…
Већ трећи дан киша пада, а ја цепам стражу на „двојци“ (само ноћу – преко дана се углавном излежавам).
Извесно је да ја више не могу да ћутим и одлажем причу.
Отупео сам…
Какво је ово друштво, има ли у њему праведне расподеле, прокламоване једнакости, сигурности?
Мој очај понавља: не! Наше друштво није здраво, оно је на путу да то постане, али сада, сада – у њему не могу избећи страшно осећање издвојености, усамљености, очаја. Доказ : ови моји записи.
И други доказ: мноштво бића у беспућу.
Намерно се не позивам на статистике о порасту броја душевних болесника (како у мањим местима тако и у већим градовима), о порасту самоубистава, о страхоти социјалних разлика у једном друштву које се хвали својом праведношћу.
Да ли је то случајно што су јунаци савремене српске прозе негативци, усамљени, несрећни и одбачени јунаци, меланхолични ликови?
(….)
 
*
Ако ме не одреде за стражара, читаћу Пастернака и, можда, забелешке које водим редовно последњих месеци.
Од 12 – 14 сати. „Јединица“. Какво сунце!
Облаци бели, бели облаци навиру са високих горских видика, налик на пропете коње белце, пена, благодат снежних врхова планина. Имам онолико година колико је имао песник Б. М. када је свој живот окончао. Тачно је подне.
Звони са католичке катедрале. И одмах затим оџино учење дове са минарета…То ми се допадало када сам стигао у касарну, само што онда не беше небо овако плаво,јасно. Смокве су дозревале, пуне густог белог сока, а сада су смокве сиве, без лишћа и плодова…И ја гледам у даљину, преко  катедрала и минарета, преко равног Ћемовког поља према маглама у даљини
око Скадарског језера; земља ће, настави ли сунце да сија оваквом јачином, почети да зева као змија…

Свестан да су најлепше и најстрашније ствари неизрециве, зашто настављам даље?
Због облака. Заиста, због облака – каквих облака?
Лилабеличастих облака. Масе распрснутих облака у којима је гранула експлозија наранџасте светлости сунца које залази а не види се. Руб сваког лила облака је позлаћен, ови облаци скоро да додирују низове голих планинских гребена. У подножју ових гребена је разливена Морача. Као моћни снопови рефлектора, зраци сунца се пробијају као стреле у пукотинама лила
облака. Какав контраст светлонаранџасти вез око хрпа лила облака. Пред мојим носом су плантаже винограда, огласи се сирена брзог воза, и : полако јењава лепота заласка. Читави низови горских ланаца се полако губе у измаглици боје пудера. Ветар из даљине хучи (не треба увек веровати предвиђањима метеоролога!), лила облаци се посивели као сладолед…Пуним
пушку, за сваки случај закочим је… Имам времена на претек…
Слетео је ДЦ-9 из Београда у сам сутон, ено, звижди, зуји, бучи, окреће се и полако клизи према пристанишној згради. Не, нећу се тим авионом вратити у Београд и завичај. Вратићу се истом оном околном путањом којом сам и
дошао овамо – Ријека Црнојевића, Његуши, Бока Которска, Дубровник, Сплит, Задар – од Задра до Београда возом. (Уз једнодневно задржавање на острву Хвару.) ….
Све постаје нејасније, далеко у пољу према Скадарском језеру кликћу јаребице, а из правца гробља села Голубовци лају пси…
Сећао сам се мучног и незаборавног трећег и последњег сусрета са Ј. Музика је пробудила моје сећање, осоколила га и довела до болног усијања…
Величанствен спокој. Околни горски ланци су тамни, свежи и некако блиски…
…Ја више немам куд! Дошло је време да начнем нешто необично (чега до овог тренутка није било), а неке ситнице ме спречавају да (от)почнем. Све је у мојим рукама, а све ми измакне испред носа због мога кукавичлука. Ја се бојим као већина људи новог корака, своје нове речи.
У ствари, бојим ли се ја тога још увек?
Зашто у свему што забележим тражим нешто налик на завет, што ме обавезује. Зашто ја спутавам самог себе?
Поставио сам себи задатак да морам завршити ускоро ове белешке, а шта ако ми вечерас или сутра падне на памет („Ма дођавола са писањем, које само још више усамљује и унесрећује човека, као чепркање прстом по већ
зараслој рани“.), мисао која повећава на куб моју малодушност?

Посматрање Скадарског језера у залазак ме више радује, тј. разнежује од
писања. Као и повратак са севера и северозапада бројних јата дивљих гусака и галебова на језеро, прелепо.
Ово: колико ми ствари – око мене и у даљини – промакне кад утонем у неку разнежену замишљеност, неку необичну одсутност…Да ли се тако, тиме браним од тужних сећања и од ове досадне војничке колотечине?
Какав ћу изаћи одавде? Рањивији или окорелији?
Рањивији можда нешто мање него када сам стигао овамо право са мора из Дубровника?
Када је било на реду писање, када је требало да пишем и исповратим ту неописиву стварност коју нисам могао да сварим, ја сам чезнуо за
паклом Содоме и Гоморе и предавао се непоменику. Изгубио сам много времена оклевајући да се суочим са сликом властите неодговорности….
Бавећи се неуспехом и губитком, човек тоне у мрачни бездан…
Зар никада нећу видети Црно море, Турску и Арабију?Иран, Тибет и Кину?
Верујем ли ја у Христа или у Алаха?
Можда верујем још једино, као и несрећни Бајрон, у богатство хаџа?
Маштао сам о ходочасничким путовањима у поларне пределе, преко Атлантика, о непосредном виђењу обе Америке, Азије и Сибира, уместо да их предузмем.
Хоћу ли ићи на Ћабу, на којој је у своје време и Адам молио? Ту је после потопа Абрахам, праотац свих Арапа саградио Ћабу. Седам пут бих опходио Ћабу сваки пут молећи друге молитве. Почео бих на североисточном углу, тачно насупрот оном месту где је у сребрне оквире смештен Црни камен. Црни камен: сви ходочасници да га дотакну, пољубе…
На чему је заснован мој презир? На величини душе или на немоћи?
Око 7 изјутра. Највероватније да је ово последња стража овде на коју су ме одредили. Свеже јутро после обилних ноћних пљускова; полуведро.
Вране креште, а управо слетели бели ДЦ- 9 окреће се и клизи према пристанишној згради.
Појас лила магли заклонио је помол сунца (златножут) и величанствене горске ланце изломљених горњих ивица у цик-цак. Кроз маглу се назиру далеки врхови, снежни.
Све више тонем у своје најдубље успомене, оне из дечаштва, тзв. „зимске успомене“ када нам је у госте долазио на десетак дана наш даљи рођак
из Клења – Чеда Барбуљ
Треба да ухватим основну мисао о свом детињству као јутарњи воз. Све што сам написао, о својим првим корацима у живот, о љубавима, па и о Ј. Б. кружи као киша око Крагујевца.
Схватио сам у тренутку у кухињи: када сам ставио бокал под чесму и пустио да куља јак млаз. Бокал се брзо напунио, вода је дошла до руба и онда почела да се прелива. Тако је требало да се прелије и и ово мучно и огромно невидљиви бреме унутрашњег искуства

…….Осетио сам снажно узбуђење посматрајући из локалног аутобуса који је летео друмом поред Пека. Шта га је подстакло? Светлост сунца је на површини реке стварала безброј светлуцавих цртица. Сјајне цртице су милеле уз гране црних јова. Видео сам испод железничког моста (овде га још увек зову „кисон“) бљештавобели титрави одраз спрудова и коље некадашњег старог јаза.
Одмах испод тзв. Турског вира. Као да гледам кроз свилену белу мараму. Кора канадских топола сијала је као сапи белаца који су управо изронили из зеленог вира близу „кисона“…
Једна пукотина у мени – другима невидљива – неко судбоносно оклевање и одлагање, као да ћу живети касније неки други, трећи и четврти живот, као да ћу живети петсто година! – држала ме је далеко од људи, па и од ових који
су ме гурали у гужви тесног локалног аутобуса.
У нечему сам био сличан Бајрону, гордост ме је сапињала, као и несигурност… Имао сам једино поверење у надахнуће песника које сам радо и најчешће читао, понекад и читаве ноћи. И почињао сам да стичем и поверење у своја
надахнућа.
Што сам бреговима прилазио ближе, то се на њиховим као сомот црним падинама јасније оцртавају стабла горуна, букава, границе…
Источно, на једном брежуљку стоји бела кућа у великом забрану ограђеном живом оградом, око које високи и сребрни јабланови, чији се високи
позлаћени врхови пресијавају на сунцу, праве круг. Волим тај брежуљак и ту белу кућу, тај забран и те јабланове, више него ту варош у којој сам провео младост, општинску варош у којој царују досада, сплетке, завођења, неочекивана сентиментална одушевљења, толеранција лудила и неправде, кругови истог, истог…
………………..
Писање је распакивање. Али моје детињство, моја младост, мој живот су још увек нераспаковани!!
………………………………………*
 
* Прелистај  КОМЕНТАРЕ, тј. Белешке уз ДНЕВНИК, 2 , тј Распакивање 1. -Видети више:  https://mezijainfo.wordpress.com/%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-1/

Железнићка пруга Пожаревац-Кучево, мост на Потоку, детаљ /2013, снимак И. Л.)

Железничка пруга Пожаревац-Кучево, мост на Потоку, детаљ /2013, снимак И. Л.)

ЛеЗ 0004918

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s