КОМЕНТАРИ.Распакивање, 1

Кристална секира тишине . Белешке уз ДНЕВНИК, 2

Бела Тукадруз (као студент, 1973. година. Снимак: Микан Аничић)

Бела Тукадруз (као студент, 1973. година. Снимак: Микан Аничић)

(Свеска Инвентарни број 53 Г)
 
Моји лични пророци су – промашили.
Саветовали су ми ово и оно, охрабривали ме, пружали ми лажне наде.
У Задар сам отпутовао из Студентског града.
Трећи блок је био некако чудно пуст, чудан ноћу. Терасе су се згрчиле и увукле у себе, смањиле притиснуте сечивом кристалних секира тишине. Кренуо сам из собе старог пријатеља 18. 07. 1976. године на Железничку станицу Београд, око 21, 20 ч. купио возну карту; био сам обузет неким црним неодређеним  заносом – попуштао сам старој несређености и неизвесности.
То путовање је, у ствари, било авантура једног очајника. Брзо сам нашао хотел… као и плажу Борик. Расцветани олеандри, непомичне пиније, влажне даске на којима сам лежао и посматрао околне брегове на којима је било
викендица, вила и вртова….
Узалуд сам тражио оно за чиме сам чезнуо, узалуд сам тражио оно у чему су ме подстицали и лични пророци…И тако су текли дани и ноћи на том несрећном летовању пред одлазак у касарну; чамотиња је око моје душе описала потпуну
кружницу. Празнина? Не, био сам до врха натрпан као моја соба књигама очајем и сулудим мислима, малодушношћу која може бити фатална. Све ми
је било туђе, далеко. То осећање ме хватало и првих година студија, када сам се враћао у завичај на неколико дана. Тамо није било Лепотице због које сам се враћао, тамо су била само горка сећања, из којих су ницали још горчи силогизми. Непреображена, тужног лика, прошлост ми се враћала, као тешки мирис расцвалог јоргована. Био сам толико глуп и неискусан, лаковеран.

Лета у Звижду, пуна чежње и ишчекивања, јединствена, када сам био слободан да се отргнем на који час и загњурим у свеприсутни општи живот (купање на реци; одласци на заветине, у околна села; или на вашаре – Петровац на Млави, Жагубица, Кучево, Голубац, Велико Градиште), потурала
су свој лабуђи врат кристалној секири тишине.
Сањао сам да неизвесност, страх и тугу подерем као крпице. Добро сам глумио пред најближима, али не и пред зидовима своје собе. Пред њима сам често био блед. Уцвељен. Као и сваки други преварени. На летовању на Јадрану, и месецима после у касарни, сустизала ме је једна истина.

Оно што се никада није догодило (а што сам тако жарко прижељкивао чинило ми се одувек) да будем вољен овакакв какав сам, почело је да бургија у мом срцу као сврдло. Та жалосна мисао и кад сасвим потоне на дно моје душе, и
кад се чини да сам на њу заборавио, поново изрони на површину као водени мехур са дна неке баре. И сенке облака које су се спуштале благо као велови на морске валове, подсећале су ме на то да је све пролазно, па и најдубља пријатељства….

___________    Видети више: https://mezijainfo.wordpress.com/monumentam-aere-etc/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B5-%D0%B7%D0%BD%D0%B0/

ЛеЗ 0004917

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s