АРМАГЕДОН

001

Овај предео постоји, као  и светлост у сњовима, уочи Ђурђевдана, 2014, у Звижду. (Резиденција)

Овај предео постоји, као и светлост у сњовима, уочи Ђурђевдана, 2014, у Звижду. (Резиденција)

Листајући те скоро избледеле странице, које су напале и нагризле влага и време, после деветнаест година, суочавам се са реченицом: „Ужасавају ме писма која касне…“ Која су то писма (те 1995. Године , стигла касно. Нема одговора. Оно што следи је индиректан одговор. „То су вампири који ноћу устају из гробова…“ Понека пролећа и писма касне. Нисам имао намеру да одговарам на окаснела писма, јер би – не правдам се, него је то истина – то било исто као да пишете неком незнанцу, а не више старом пријатељу или некој својој љубави. („Пре једанаест година добио сам – 24. Новембра 1984. Године – вероватно једно од последњих писама од… – Знам да си примио сва моја писма, да нису залутала, и јасно ми је да не желиш да одговориш. Можда сам те нечим повредила из незнања. Шта си према мени осећао, никад нисам докучила… (Неколико нечитких речи, да ли су сузе, и чије, направиле мрљу, враг би знао.) Сада када сам се заљубила у једног Француза – он је поморски официр твојих година, са њим сам оно лутала по Средоземљу у мају, кад сам ти први пут писала после дугогодишњег ћутања, почињем да схватам наш неспоразум… Да схватам шта је љубав, права заљубљеност. Мој муж је оно неизбежно…
Сад цепам листове из те давне бележнице, јер – чему све те белешке. Коме могу бити од користи…

Овај предео постоји, као  и светлост у сњовима, уочи Ђурђевдана, 2014, у Звижду. (Резиденција, исто)

Овај предео постоји, као и светлост у сњовима, уочи Ђурђевдана, 2014, у Звижду. (Резиденција, исто)

*
Али налетео сам и на овакав поднаслов Неумешност живљења. Вероватно писан под утицајем Пазолинији, не знам. Не ценим тог уметника као писца, не. (Овде – читај у Београду – лоше дишем. Јер сасвим је негде другде извор са кога бих да пијем бистру и питку ледену воду, која би ме отргнула од бесмисла. Све овде одговара савршено ономе како сам понекад пакао замишљао, тихо је, мрачно, пуно слутњи, немира и мучних снова. Фебруар је и немам запаљење бубрега, али можда изненада осетим сотонски бол као прошлог фебруара. Све моје болести долазиле су отуда што сам гутао, потискивао у себи срџбу, понижење, свирепост, мору, сузе, бес… Не умем да живим, јер нисам научио да верујем у лажи…)

____ Из Бележница („Армагедон“)

ЛеЗ 0004905

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s