Дошао сам мечки на рупу!
бела тукадруз (ускрс, 2013, с-и србија, снимак иван лукић)
Јој! какви слепи мишеви излећу,
какве помисли из блатне магме.
Излете врапчић испод веранде
у сутон зимски
Не веруј, као тај врапчић
– никоме не веруј!
Пре десет година слушао сам
једног папагаја
што поповао је о паланци
као да чита одломке из Јеванђеља
Појма тај није имао о чему прича
иако се чинило да толкује истинито,
ништа он не зна о глухоти,
о искону,
о свим мојим пећинама,
о свим нашим брлозима.
Врапчић је мудрији од свих покладних сватова
и копача Трећег трапа,
тај врапчић што прхну
из свог привременог склоништа
у мукли студени сутон
Некад сам се бојао – да идем до краја
до средишта Лавиринта
А онда сам на све то заборавио
на све моје пећине
на све наше брлоге,
као што сам заборавио и оног певца
кога сам понео учитељу када сам уписао
први разред основне школе
И киша и шибље, травуљина и године
заровиле су, као домаћин и домаћица зимницу
у дубок трап – све.
Где су моје пећине?
Где су наше пећине?
Где су улази у ове пећине?
8
Усамљен копам тај Трећи трап
други играју друге игре
Једни играју ујдурме
други купују време
Ево шта сам ископао :
Ишчезле јазове,
ћерамиду, бурјан густи.
9
Црне као буве!
Буве су скочиле у тањир!
Црне и крупне, псеће!
Електричар нам је
довео у Стару Кућу
Николу Теслу –
инсталирали су струју
и засијала је прва сијалица.
И мајка је изнела на лопару
врућ качамак
и стари овчији сир…
Док смо јели
однекуд су искочиле буве,
буве! Праве буве!
Не , нисам појео те буве,
а нисам их ни убио,
а не бих могао рећи
да ли су их видели
мој отац, електричар
и Никола Тесла…
Били су заузети разговором
и слушањем првог Радија,
треперењем зеленог магичног окца,
пљускањем радио – таласа
и песме Марина, Марина…
Забио сам нос у столњак
(из Будимпеште),
у свој тањир
и сир…
*
Где су нестале те буве,
где су одскочиле?
Све што човека изнутра сатире, као стид,
што руши његов мир,
налик је на те буве!
Мора да су са белог тањира
скочиле право у Вечност,
јер се опет однекуд враћају
као мрачна и никад неизречена срамота.
Никада их нећу заборавити!
И никада им нећу опростити
што су ме завезале и спречиле
да питам Николу Теслу
о трговцима светлости,
о светлости самој која је засијала…
*
Нема више ни те куће,
ни конзоле на крову,
ни оних тањира,
ни оног лопара,
ни столњака из Будимпеште,
ни електричара –
оног што је научио занат
на омладинској акцији,
ни оних трешања и вишања
под прозором
ни крушке караманке
испод које је пузала
помрчина и понеки вампир…
10
У почетку су биле буве и светлост
Најбоље песме једва да дотичу проблем
о којем је реч. У почетку беше клица
музике наполитанске, тријумфа и краја,
и на све се надовезао роман погрешног откључавања,
који својом сложеношћу превазилази
све оно што је о томе већ написано
Нико ми не може опростити, па ни Бог
прилику коју пропустих врло рано
Рањени понос завезује у мртви чвор
Љубав никада не долази,
ако већ једном није дошла!
Не може се зауставити судбина
најбољим намерама, нити самилошћу…
Боље је ходати ивицом провалије
по резу оштре сабље.
Толико сам пута легао са најдубљим слутњама
и бојазни су се лепиле о моју душу као муве на мед…
_______ Из рукописа: ЗАШТО КОГИТО КЛУБ (јануар 2014)
ЛеЗ 0004904
ЧИСТ ИЗАЗОВ 