НЕСАНИЦЕ / Б. Т.

Бог је дејствовао индиректно, преко људи,
У детињству, црква на брегу, у Мишљеновцу, Дида, усхићење,
нада и – растанак на педесет година.
Телефонирао ми је стари знанац, Влах из Звижда,
Каже умрла учитељица твоја, сахрана је у понедељак, у Пожаревцу.
И онда наставља причу о сликарки Барили
са велом и песнику с велом, тј. Бели Тукадрузу.
Случајно сам је видео, због књиге о птицама, споменуо те,
А она запита зачуђено „Тукадруз? Ко је то“
Песник српски, ваш ђак!
-Не сећам га се!
Некад се звао Мирко Лукић…
Ни тога се не сећам.
У праву је учитељица,
И ако није боловала од Алцхајмерове болести,
Мени се чини да је боловала од болести цара Марка Аурелија,
А ако се варам, онда мора да је била осредња учитељица.
Последњи пут сам је видео, 1962. године, пре 54 године, Бог да јој душу прости,
зар је толико прошло?
Опет се враћају старе (по)мисли, у којима се анђео или Бог наговештава.
Храм као дом, део дома, у Каони, или на Бандери,
или у оним селима према Дунаву,
северније од манастира Тумани.
Гроб као коначни облик.
Музеј камена самца?
Три камена донета са планина –
Радана, Суве и Старе планине, са Хомоља?
Тај музеј под ведрим небом, о коме понајвише мислим,
Путујући Србијом уздуж и попреко, у ствари је
Праоблик храма, који се дешава у души поједних бића, а користи космосу!

15. 08. 15, 23:46

**
Три пута је гукнула гугутка
Као да жели нешто да ми каже
Да разумемо говор птица и животиња!
Небо је у даљини било чисто, широко, без краја
(Пред Преображење и Ш-ов повратак са Онколошке клинике)

***