Убиство царске породице у Русији / Бела Тукадруз

корице романа "Ујкин дом" , Београд, 1997. Београд

корице романа „Ујкин дом“ , Београд, 1997. Београд

НА ВРХУ Старог Гробља (највише ме то место из сна
подсећа баш на узвишење на коме се бели наша православна црква;
цркве, наравно, нема; виде се неки гробови, стари, обрасли маховином,
лобање, кости) стоје три крста на којима су разапети људи. На крсту
у средини написано је јеврејски, јелински и римски: ИСУС
НАЗАРЕЋАНИН ЦАР ЈУДЕЈСКИ.
Друга двојица разапета су с једне и с друге стране.
Као на каквом вашару, врви од светине. Ту су и војници.
Прилазе разапетом на крсту у средини и кажу:
– Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам
себе; ако си Син Божији, сиђи с крста.
Подсмевајући се, и првосвештеници с књижевницима,
старешинама и фарисејима, говоре:
– Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је Цар Израиљев,
нека сиђе сад с крста, па ћемо у њега веровати. Уздао се у Бога, нека
га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божији.
Тако исто и разбојници распети с Њим ругају му се.
Изненада паде тама и потраја. Из таме се чуо глас Распетога
у средини: Или, Или, лима савахтани (Боже мој, боже мој, зашто си
ме оставио?) У тами се једва разабиру неке прилике. „Овај зове
Илију“, рече неко. Код Крста стоје мати Распетога, и сестра матере
његове Марија Клеопова, и Марија Магдалена. И Распети видевши
матер и ученика кога љубљаше где стоји поред ње, рече матери својој:
„Жено, ето ти сина!“ Потом рече ученику: „Ево ти мајке“. А мало
касније, сасвим исцрпљен: „Жедан сам!“ И неко напуни сунђер оцта, и
натакнувши на трску принесе устима распетога. И кад окуси оцат рече:
– Свршило се.
И гле, земља се потресе, и камење се распада. И гробови се
отварају и устају многа тела оних који су помрли. Из отворених гробова
узлећу пурпурни балвани, и уздижући се све више постају све већи. И
изишавши из гробова покојни Мишљеновићи силазе низ падину Старог
Гробља и улазе у ВЕЛИКУ МАГАЗУ: прамајка Божана, поп
Мишљен, Мишљен Први, Мишљен Други, Симеон, Живан, Павле
(мој деда), Вељко и Дафина (мој отац и моја мајка), Божидар (мој
стриц). Ту је и поп Николај Јакушев. Он нешто расправља са
птицоликом старицом увијеном у платно и налик на мумију,
родоначелницом. Божана каже попу Јакушеву: „Ја сам тамо – на
Косову – на дан Свегог Лазара послала слугу на орање, и рекох му:
Иди и ори. Кад нека птица слети на орање, запамти добро на коју је
бразду слетела, па одмах испрежи волове из рала, и дођи да ми кажеш.
Слуга је орао и изорао четрнаест бразда, а врана је слетела на девету.“
Родоначелница Божана окренула се Мишљеновићима, задржавши свој
поглед на Вељку и Дафини: „Та девета бразда је девето колено. Оно
што је некада било далеко, сада је постало близу. Приближио се рок
испуњења. Ја вас само подсећам, да будете приправни“.
Одједанпут, ВЕЛИКУ МАГАЗУ испуни снажна светлост
која је долазила кроз прозоре. Светлост су, у ствари, зрачили пурпурни
балвани који су лебдели на метар изнад земље иза ВЕЛИКЕ
МАГАЗЕ. Балвани су се приближили једни другима и формирали
огњени сплав. Мишљеновићи су похрлили из ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ.
Први који је закорачио са највишег степеника басамака на сплав био је
Павле Мишљеновић, а за њим пођоше остали. Последња пређе на
огњени сплав од балвана родоначелница Божана уз помоћ Вељка и
Дафине. Истог часа, огњени сплав полете као какав чудесни ћилим.
Поп Николај Јакушев је са басамака ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ пратио
погледом како огњени сплав лети ниско изнад шљива уз падине Старог
Гробља, како му се придружује велико густо и као ниски облак прожет
сунчевим зрацима јато јаребица. Затим је огњени сплав са свим
путницима на њему почео да се успиње вертикално и нестао у рупи у
небу.
Однекуд се крај попа Николаја Јакушева створио
четворогодишњи Бакарело Њагојевић, који је, искрививши главу као
кокошке кад гледају према небу, зурио у рупу у небу. „Она рупа у
небу…“, каже поп Јакушев Бакарелу, „преместиће се у твоју главу“.
Бакарело не разуме о чему говори поп Јакушев, осим тога као да је
изгубио моћ говора. „Провућићу се кроз ту рупу. Видећу многе ствари
које иначе не бих видео. Судбина постоји, дете моје, све је
предодређено. Знам једну бајку о томе. Испричаћу ти је у своје време…
кад се поново вратим. Али сад морам да пожурим…“
Док је поп Јакушев говорио према ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ се
спуштао са висине пурпурни балван. Дечак Бакарело Њагојевић
зинувши, запрепашћен појавом пурпурног балвана, који се полако
спушта према басамцима ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ зрачећи светлошћу
дуге, стоји у месту. Поп Јакушев зајахавши пурпурни балван као
крилатог коња, полеће према истоку и врло брзо нестаје у облацима, у
рупи у небу…

Бркови Беле Тукадруза (алиас Мирослав Лукић, 1950 - )

Бркови Беле Тукадруза (алиас Мирослав Лукић, 1950 – )

ЛЕТЕЋИ ПУРПУРНИ балван лети неописивом брзином
изнад облака, планинских врхова, непрегледних равница, река, села,
градова, држава. Напокон слеће у ноћи на неки пропланак у шуми,
лебди над тлом, док Јакушев не дотакне ногама тле. Док се летећи
пурпурни балван удаљава према небеским висинама, Јакушев покушава
да се снађе у полумраку. Назире неке виле, види и неке људске
прилике испод дрвећа. Прилази и пита – које је ово место? Добија
одговор на руском: Јекатеринбург!
Поворка маскираних прилика опходи Јекатеринбург и у свакој
кући чини прави ршум. На челу поворке иде невеста, са велом преко
лица, девери и младожења, ћутуруЏија и сватовски часници, поп, ђак.
Младожења носи штап и празилук. У тој маскираној поворци има
толико покладних сватова да их Јакушев не може пребројати. Сви су
одевени у преврнуте кожухе и имају маске на лицима. А клепетуше и
звона око појасева. Невеста има у наручју лутку детета. Они наступају
са халабуком; упадају у једно двориште, чине опход око једне виле.
БуЏама и тојагама ударају по вратима, прозорима. Пршти стакло. „Чија
је оно кућа?“ пита Јакушев. „То је кућа Ипатјева“, каже неко непознат.
„Шта се у њој дешава?“ Пита Јакушев. Непознати Рус му одговара да
умаже блатом своје лице и да преврне своју одећу наопако, да се умеша
у маскирану поворку. Тако ће се најлакше пробити у кућу Ипатјева и
видети својим очима шта се унутра дешава. Што Јакушев и чини.
Придружио се непрестаном опходу маскираних прилика око куће
Ипатјева са блатњавим лицем и преврнутом одећом. У згодном
тренутку шмугнуо је у неки мрачни подрум. Дуго није могао да се снађе
у мраку и сваког је тренутка очекивао да га нека рука шчепа за врат.
Неочекивано је наишао на неке степенице и кренуо уз њих. Док се
пењао, ногу пред ногу, зачуо је прве револверске пуцњеве. Кад је
одјекнуо четврти пуцањ, Јакушев је одшкринуо једна тешка врата.
Видео је с леђа егзекуторе, шумску, интернационалну братију, Русе:
Ваганова, Медведова, Никулина, Летонце и Мађаре: Лаонса Хорвата,
Анзелма Фишера, Исидора Еделштајна, Имре Нађа, Виктора
Гринфелда и Андреаса Вергазија. Ту је био још Пихнус Лазаревич
Вајнер, који је себе назвао Петар Лазаревич Војков, комесар
снабдевања Уралске области, најближи помоћник Јуровског, и извесни
Сафаров. Четири беживотна тела већ су лежала на поду у крви: Руски
цар – оличење Руске државе, Руска Царица – оличење руске породице,
Руски Царевић – оличење младог поколења, руске царевине, руска
принцеза – млада девојка – оличење руске чистоте и невиности.
Пуцњеви су одјекивали, Јакушев их је бројао. Чула се вриска,
запомагање, а Николај Јакушев ништа није могао да учини. Шаја
Исакович Голошћекин (војни комесар Уралске области, један од
највећих Џелата Урала) уживао је у диму барута и окрутном призору.
Александар Мејбус (посебни опуномоћеник Л. Д. Бронштајна)
прибрано је пратио ликвидацију. Кад је одјекнуо и седамдесет и седми
пуцањ, на поду је лежало једанаест беживотних тела окупаних у мору
сопствене крви која је полако истицала из рана. Јакушев није могао да
види лице оног који је бајонетом одсекао главе Цару, Царици и
Царевићу. Те главе су однели напоље.
Када се дим барута слегао, у ту просторију ужаса ушао је
сасвим тихо у пратњи неколико чувара нагарављених лица непознат
човек са као смола црном брадом. Руком им је ћутке показао да изађу
и да га оставе. Задржао се ту неко време, али као да није видео
устрељена, беживотна тела читаве једне породице у крви. Затим је
изашао и дошли су неки други, нагарављених лица, и однели све
устрељене.
Поворка маскираних опходила је ту кућу страве у којој се
налазио Николај Јакушев, све време. Мислио је да побегне из куће
Ипатјева, сишао је у подрум, али то је било немогуће. Поново се попео
у ону просторију пуну крви, затим је ушао у неку другу просторију, па
у трећу. Напослетку је стигао на таван. Са тавана је видео шуму, то
јест ватру у шуми. У ватру су бацали устрељене лешеве породице.
Гледао је шта раде. Оно што није сагорело, бацили су у дубоку јаму
неког напуштеног рудника. Сишао је са тавана истим путем којим је и
дошао и поново се обрео у оној просторији пуној локви крви и страве.
Ту су сад били Јанкел Исидорович Вајсберт (председник извршног
комитета Уралског обласног Савета) и Александар Мејбус. Мејбус
рече: „Голошћекин је јавио Свердлову, Свердлов ће проследити даље.
Јуровскиј, Вајнер и Сафаров су то добро обавили.“ Чудно, они уопште
нису обратили пажњу на Николаја Јакушева, сматрајући га ваљда
својим због блатњавог лица. Рекли су му да се „под опере“. А то исто
су, одлазећи, поновили и другима, на ходнику. Јакушев је шмугнуо у
подрум и тамо у мраку, ослушкујући како перу под, заспао.
Дуго је спавао. Пробудили су га опет пуцњи. Устао је и
опрезно провирио кроз врата и изненадио се кад је видео да на поду
више нема ни трага крви. Судски иследник Соколов у униформи Беле
армије саслушавао је једног од Џелата руске царске породице.
– Шта ово значи? питао је иследник Соколов показујући на
два записа написана на зиду.
Први запис представља 21. строфу из Балцазара Хајнриха
Хајнеа (мало измењено): БАЛЦАЗАРА СУ БАШ ТЕ НОЋИ УБИЛЕ
ЊЕГОВЕ СЛУГЕ.

Други запис је кабалистичка енигма, шифрована комбинација
древних арамејских, самаритских и грчких слова, која значе: ОВДЕ ЈЕ
ПО НАРЕЂЕЊУ МОЋИ, САКРИВЕНЕ У ТАМИ, БИО ПРИНЕСЕН
НА ЖРТВУ ЦАР. ДА БИ СЕ УНИШТИЛА ДРЖАВА. НЕКА ЗНАЈУ
СВИ НАРОДИ.

Не саслушавши до краја ислеђење Соколова, Николај Јакушев
се поново вратио у подрум и у тами неким крпама избрисао своје
блатњаво лице. Своју одећу је вратио у пређашње стање и провирио из
подрума. Пошто више није било поворке маскираних, кренуо је кроз
шуму. Ишао је до неке железничке пруге, а онда наставио даље пругом.
Ишао је, ишао и ишао, све док није угледао како му се приближава
ВОЗ председника Ратног револуционарног совјета. Воз је представљао
везу између фронта и позадине и решавао на лицу места неодложна
питања, давао упутства, упућивао позиве, обезбеђивао снабдевање,
кажњавао и награђивао. Тај воз је био летећа машина владе. У њему
се налазио секретаријат, штампарија, телеграфска станица, радио, погон
за струју, библиотека, гаража и купатило. Том возу је једино стало до
победе, победе, победе по сваку цену. Воз је покретао импровизације
и, истовремено, регулисао их. Блиндиран воз, седиште штаба на
точковима. Локомотива и вагони били су наоружани митраљезима. Сви
запослени на возу без изузетка умели су да рукују оружјем. Тај воз је
повезивао најодсеченији пук са целином армије, са животом Русије и
света.
Од тог воза Николај Јакушев бежи главом без обзира, бежи
до донских степа, где се придружио Белима, и до Крима, где је сусрео
своју младу рођаку Наташу Јакушев, чијег је вереника тај воз прегазио
као гусеницу. Бежи до Константинопоља, и даље, даље, на југ…
СИЛАЗИ БУЉУК оваца низ стрмину испод високих букава,
утабаном путањицом према извору изнад манастира Тумани. За
овцама иде стари чобанин. За чобанином, на одстојању од педесетак
корака, иду Вељко и Дафина Мишљеновић. Сустижу га крај извора.
Неке овце се чешу о стабла букава, неке пију воду из корита
издубљеног у стаблу букве.
– Ко сте ви? Што ме пратите? Шта хоћете од мене?
– Тебе тражимо. Ти си нам остао као последња нада…
– Шта хоћете?
– Рекоше нам да имаш расковник, траву која отвара заклопе и
материце, да ми жена роди.
– А то! Имам и даћу вам, ма ко да сте. Даћу вам мушки
расковник, и родиће вам се прво мушкарчић леп и пегав, али нећете
имати срећу с њим. После ћете добити и ћерку… касније…
ВИДИМ СЕБЕ, у мајчиној утроби, као испод стакленог
звона. Плачем и нико не може да ме умири. Ни попови, ни врачаре.
Мој тац Вељко, милујући целом шаком трбух моје мајке Дафине каже:
„Смири се, сине, све што имам оставићу ти у наслеђе.“ Још каже:
„Како ће се радовати твој деда Павле, кад се врати са фронта!“
Наводио је и друге разлоге, али кад је видео да не може да ме убеди
и да ја и даље плачем рече загонетно: „Ћути, дете моје, даћу ти
МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ!“
Као да ме је то обећање смирило; убрзо сам се родио.
Рођаци, пријатељи и познаници донели су повојницу. Колаче
је у сласт јео шестогодишњи Бакарело Њагојевић.
„Бугари се пакују да беже из Босиљковца“, чуо сам како мој
отац шапуће мојој мајци Дафини док ме доји.
Напољу је био снег. Неко бркат и огроман нагнуо се изнад
мене, с очима пуним суза. Пољубио ме, и ставио дукат испод мог
узглавља. Био је то деда Павле.
Видим како мајстори зидају, усред Босиљковца, крчму (немам
ни три пуне године).
Видим аргате како копају земљу крај друма, како праве циглу.
Видим фатове са циглом. Видим како се скривам између тих
фатова, док Бакарело Њагојевић покушава да ме пронађе.
Видим велику камару са циглом облепљену блатом помешаним
са плевом, како се пуши, дими. Видим како пеку циглу.
Видим, опет, неке друге мајсторе, како зидају кафану поред
друма, то јест ВЕЛИКУ МАГАЗУ.
Видим деда Павла и стрица Божидара како преломачама
растерују вране са околних брестова. Видим на хиљаде врана изнад
Босиљковца.
Видим литију, крстоноше како иду од Записа до записа;
пролазе сеоским потесима. Видим их испод бреста- записа испред
Старе Општине. Видим их како се пењу уз Старо Гробље и како на
врху узвишења литија кружи око Крстоношног храста.
Видим огромне беле плоче облака како долазе од запада.
Видим велику рупу у небу. Видим како из те рупе неочекивано
ноћу засја бенгалска ватра, ватромет у бојама. Из тог ватромета
искрсавају пурпурни балвани. Они су у почетку расути, као разбијено
јато голубова високолетача, али кружећи изнад Старог Гробља,
спуштајући се све ниже, они се збијају, лебде. Пролећу полако изнад
Крстоношног храста, као каква моћна небеска флота, бешумно.
Светлоносни балвани имају боју дуге. Зраче светлобом.
Лете од Старог Гробља према Умки, од истока према западу,
и нестају изнад врхова јасенова изнад брегова на крају босиљковачког
атара на западу.
Нико их не спази, јер сви спавају, хрчу, кад се појаве, осим
Бакарела Њагојевића. (Он спази што нико не види, и више.) (………….)

_______ одломак из романа Мирослава Лукића: УЈКИН ДОМ, Апостроф, Београд, 1997. стр.78-85
_____ видети: Видети још: (Крај огледа о роману Ујкин дом Мирослава Лукића / Миодраг Мркић) РЕЗИМЕ
МИРОСЛАВ ЛУКИЋ ИЛИ О УМЕТНОСТИ ПРИПОВЕДАЊА / Мирољуб Милановић

О мистици “Песама из романа” / Миодраг Мркић Закључне есејистичке варијације
РИЗНИЦА

https://sites.google.com/site/zavetine2012/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s